Trenutno se nalazite na strani: Moj grad Dešavanja Ostalo TRIJUMF STVARALAČKE VOLjE - Slikarstvo Dušana Đokića
 
 

TRIJUMF STVARALAČKE VOLjE - Slikarstvo Dušana Đokića

Moje dugo prijateljstvo sa ličnošću bez presedana u nas, sa vunderkindom (a la Kalajić, na primer), sa slikarem i kritičarem široke erudicije Dušanom Đokićem, čini da s respektom i radošću pišem povodom njegove kragujevačke izložbe – u ovom našem oskudnom hajdegerovskom vremenu svetske noći (kada Akile Bonito Oliva piše o „ideologiji izdajnika“ i „prozirnosti zla“, Alan Badju esej o svesti o zlu a Borhesova Univerzalna istorija beščašća dobija sve novije argumente).

Nemam nameru da analitički viviseciram njegov opus, jer je to u nadležnosti kritike ( ovakvom našom „kapitalizacijom“ misija kritike svedena je na slučajnost, na epifenomen: lišena one njene moćne socijalističke glorije). Ali kad je već reč o kritici, dozvoliću sebi vrlo važan ekskurs: uprkos činjenici da su, po ser Herbertu Ridu, „sposobnost prosuđivanja, ukus i genij prirođeni i ne mogu se naučiti“, da je u teoriji-estetici izjednačen genij umetnika sa ukusom, tj. kritičarem (npr. Benedeto Kroče), mnogi kritičari i istoričari umetnosti širom sveta ( a tek kod nas!) ne znaju elementarnu stvar da nauka o vrednostima, aksiologija, ne dozvoljava apodiktična prosuđivanja. I najveći kritičari mogu se samo asimptotski približavati kvintesenciji umetničkog dela (pa tako imamo nekompetentne kritičare koji naprosto urnišu, cepaju umetnike kao „satarom po panju“), što naravno ne znači da smo u prevlasti nekakvog (kantovskog) estetičkog agnosticizma, nemogućnosti suđenja (i eto alibija za ovo naše blasfemično relativizovanje-unižavanje vrednosti, za cinično glajhšaltovanje dobra i zla).

U Đokićevom opusu dugo je trajao onaj prvi, inauguracioni ciklus šokantno-fascinantnih apstraktnih crteža u znaku cizelirajuće linijske frenezije sa potpunim pokrićem podloge (horror vacui), ciklus apsulutne autentičnosti vizije bez presedana u svetu! (koju sam 1972 . u kritici nazvao apstraktno- ekspresionističkom gotikom) a sada bih te crteže nazvao i fantastičnim postkonstruktivističkim prastrukturalizmom; tu se autor legitimiše kao kartezijanac koji ortodoksiju razuma koriguje drhtajima srca u duhu Bodlerove refleksije da linija navodi na razmišljanje i snove, što se vidi u enormnoj pasiji tih ultraracionalnih linijskih zapisa u formiranju duhom ozračenog lavirinta (u kojem valjda samo Đokiću ne treba „Arijadnin konac“). Najzad, moglo bi se reći da ti crteži, nastali kao u nekoj spiritističkoj ekstazi, behu neka vrsta pozitivističkog viviseciranja stvarnosti imaginacije: Bergsonove istovremenosti sadržaja svesti i muzičke strukture tih sadržaja. A zatim, posle dugog vremena ( i sam omađijan tim moćnim linijskim fantazmom), preko tonski efektnih, lavirung-fluidnih apstraktnih ali asocijativno i evokativno bogatih akvarela Đokić je ušao u imperiju boja i maestriju slikanja slike (izložbe u Novom Sadu i Beogradu 1991.). Avantura egzegeze tadašnjeg i sadašnjeg njegovog apstraktnog slikarstva (žive, dinamične orkestracije likovnih struktura linije, materije i boje u znaku apolonskog i dionizijskog sa, katkad, znakovno-ikoničkim asocijacijama i aluzijama na univerzalno i kosmičko, na biblijsku Genezu) završila bi u konstatovanju „otvorenog dela“ (U. Eko) u znaku pluralizma značenja u predominaciji „čiste vizuelnosti“(Fidler, Fosijon) prožete senzibilnom inteligencijom duhovnosti, a kvintesencija dela bi se ukazala na onom zadnjem planu, Hintergrundu, Hartmanovog fenomenološkog metoda. U načelu Đokićevo slikarstvo ima svoju estetičku familiju rođenu na valu Polokovog action paintinga, tu su i psihogrami lirske apstrakcije Žorža Matjea, Gotlibov singularni simbol pa i Sonderborgova „brzina“.

Đokićevo slikarstvo jeste u znaku čiste vizuelnosti ali je lišeno Grinbergove radikalne kritike modernizma tj. čiščenja slike od svega u korist samo elementarne (rajnhardovske) apstraktne vizuelnosti. Zato posvećeni posmatrač u svojim kontemplativnim evokacijama pred nekim Đokićevim slikama biva prožet osećanjem svetosti, nekom metafazičkom jezom transcendentalnosti. Đokićeve slike mogu se čitati i u znaku svojevrsne palimpsestičke višeslojnosti metaenformela (imajući u vidu beogradski postenformel: Rakidžić, Rafailović, Peladić, Petković, Junačkov u rasponu od pravog naturalistički-surovog, i lepog, „friziranog“); u fragmetima Đokićevih serija ima i neke nostalgije za čarolijom akvarela (takvi su njegovi monohromni akrilični lavirunzi). Podsećam da su glavni inauguratori apstraktne umetnosti bili prožeti religioznim misticizmom: Čurlianis masonskom gnozom, Kandinski i Mondrijanteozofijom a Maljevoč heteronomnim hrišćanstvom.

Sa Đokićem to nije slučaj, uprkos nekim njegovim naslovima. U Đokićevom umetničkom Weltanschauungu erudicije i šopehaurovskog voluntarizma, volje, zapanjuje neka demijurgška brzina i količina stvaranja, ta njegova (kako sam ranije rekao) produktivna „alhemičarska retorta poput roga izobilja“! Ali najčudnije u tom čudu Đokićeve brzine jeste odsustvo ponavljanja, odsustvo industrijske repetitivnosti, jer on stvara u znaku sjajne moći razlikovanja. Ta psihologija „opet i opet“, „još i još“ (sa permanentnim razlikovanjem istog) jeste u stvari ono prokletstvo i ona glorija upornog traganja za tajnom umetnosti, za onim Vitgenštajnovim neizrecivim: za onom imanentnom, okultnom, metafizičkom i transcendentalnom nad-dimenzijom fenomena umetnosti sred misterije makrokosmosa, u čemu asistira i funkcionalno doprinosi i dekonstruktivistička sumnja Žaka Deride. Đokićevo stvaralaštvo je središno-centrično, mikro i makrokosmičko, spartanski redukovano i hedonističko, kripto-ideogramsko (po S. Langer significant form postulat je ukupne umetnosti - postmodernizam na tome insistira) i „čisto“, naročito u znaku ontologije bića slike. Tempirano je za hipersenzibilni treptaj srca i duše ali i za one što preferiraju npr. (Dibifeov) brutalni, sirovi naturalizam materije.

Obavešten (postulat Miće Popovića) ali ne mareći za ikakav modernistički mejnstrim Đokić se u znaku Ničeovog Nadčoveka i Hujzinginog Homo ludensa u rajskoj dolini umetnosti slobodno, dezalijenirano, do nesvesti uporno igra igrom koja, generalno, jedina na pravi način svedoči i potvrđuje status homo sapiensa: igrom umetnosti. Dušan Đokić je dakle iskusni uporni pregalac na onom senzibilno-utopijskom valu sjajnoga nemačkog humanisteErnsta Bloha: na njegovoj konkretno-utopijskoj ontologiji „Još-Ne-Bitka“, žudnje za egzistencijom što u imaginaciji blista na horizontu njegove nade ( Das Prinzip Hoffnung), nade naprednog čovečanstva.

Dodaj komentar

Svi komentari koji sadrže vređanje, nepristojan govor, rasnu i nacionalnu mržnju kao i netoleranciju svake vrste neće biti objavljeni. Na ovom portalu govor mržnje je strogo zabranjen. Ime i e-mail adresa su obavezni za sve neregistrovane korisnike sajta.
Zadržavamo pravo izbora komentara koji će biti objavljeni.


Sigurnosni kod
Osveži