Ono što mi je takođe privuklo veliku pažnju jesu građevine i njihova arhitektura. Samo kada pogledate zgrade, koje su mahom sive boje, kada šetate taj sivi, tmuran utisak vas prati i na to jos kada se dodaju ogromni spomenici iz doba pobedničkog socijalizma u kojima samo vlada i preovladava ogromnost.
Kada ulazite u zgrade, mislim da sama vrata mogu da deluju depresivno na vas jer vrata su obicno kao od nekih institucija, ustanova ili nekog trezora. Ogromna u pravom smislu, metalna kao u zatvoru ili u nekoj staroj bolnici u Srbiji.
A tek kada se udje u stan tu nestaje bilo kakva logika. Vrata su kao na sefu; najčešće je stan veliki a hodnik je veličine njegove polovine. Dnevna soba može da bude nekad zaista velika, da se moze igrati fudbal u njoj, a u kupatilu ne mozeš da se okreneš. U stanu isto tradicija, od koje se ne odstupa. Bez tapeta ništa. Ako negde iznajmite stan za manje novca, mogu da vas očekuju i ćilimi, mušeme, stolnjaci, lavabo kao u opservatoriji starog bolničkog odeljenja.
Jednom sam otišao do jedne zgrade, gde sam imao utisak ne da ulazim u zgradu već u koncentracioni logor. Siva, visoka žičana ograda, pred ulaza u zgradu postoji obezbedjenje, koji ume da bude toliko iritirajuće i dosadano ako imate potrebu da nekoliko puta izlazite i ponovo ulazite. U novijim blokovima ipak je sve drugacije.
Nastaviće se...
foto: Krasnodar zimi
