Da li možete da nam opišete šta ste doživeli u Kijevu i kako ste izmanipulisani od strane Aiesec Kragujevac i Aiesec Kijev?
To je bio ogroman stres i gubitak novca, energije i vremena da bih posle 10 dana shvatio da se radi o prevari, da ljudi u ''Ajezeku'' iz Kijeva i Kragujevca ne garantuju nikakavu sigurnost u pogledu smeaštaja, držanja predavanja. Jednostavno, jednoga trenutka Vam indirektno kazu: žao mi je, ali mi nismo u stanju da obezbedimo uslove koje smo obećali, jel mi nismo profitna organizacija, moraćete da spakujete kofere i da napustite projekat i takvi odgovori su stizali ne samo od Lize Gazukine Aiesec Kiev već i od Marije Đukic glavne odgovorne za odlazeću praksu u Kragujevcu.
Da li možete hronoloski da nam opišete sve ono što se izdešavalo na projektu?
Prvo, kada sam došao po ugovoru je stajalo da ću dobiti zdrastveno osiguranje za dva meseca o kome nije bilo ni reči, što je bilo izuzetno bitno s' obzirom na ekstremno niske temperature u Kijevu. Nakon deset dana kada sam se žalio reakcija članova ''Ajzeka'' bila je u smislu kao da je to bitno pogledavši me začuđeno kao da imaju blagu predstavu o čemu se radi. U gimanaziji u kojoj sam predavao program se nije uklapao sa programom koji je opisan u ugovoru i u diskripciji posla, a kada sam im ponovo postavio pitanje o programu bili su ponovo začudjeni - bez odgovora. Podrška praktikantima u pogledu snalaženja i organizacije nastave uopšte se nije odvijala sistematski i planski već kada sam došao u Kijev, grad sa preko 3 miliona stanovnika, moj ''badi'' Liza Gazukina slala mi je poruke u dva sta noću kako ujutru rano van predviđenog programa treba da budem u nekoj školi za koju ne znam gde se nalazi, a sam prevoz do te skole bez greške u pravcu za nekoga ko poznaje grad traje gotovo dva sata, jer smeštaj i posao su se nalazili na suprotnim delovima grada. Profesori u školi bili su besni na članove ''Ajzeka'' zbog mojih nedolazaka u školu. Lutao sam sam bez ikakave podrške, inače napomenuo bih da interakcije sa drugim praktikantima nije bilo iako ljudi iz ''Ajzeka'' su opisali drugačije uslove i radnu atmosferu. Od njihovog timskog rada doživeo sam samo potpunu izolovanost. Tada mi je škola obećala sastanak sa članovima ''Ajzeka'' da bi se rešio problem, a umesto toga tek tada nastaju problemi koji poprimaju daleko veće razmere od svega navedenog. Bio sam smešten kod jedne 22 godišnjakinje u stan imajući svoju sobu i deleći stan sa njom. Kako ''Ajzek'' nije obraćao pažnju o zrelosti devojke i nije verovatno imao nikakav uzajaman ugovor o uslovima koje mora da ispuni tokom mog boravka kod nje, što se u suštini zasnivalo da houst family moze u bilo kom trenutku da izbaci praktikanta, a da pri tom ''Ajzek'' za osobu koja može da dođe sa bilo kojeg kraja sveta nije imao nikakavu rezervnu opciju, programirani su bili svi uslovi za loš scenario. Nika Prokhorcuk, devojka što se kasnije verovatno ispostavilo sa psihopatoloskim narcistickim opsesijama i kompleksima, emotivno nezrela, upitala me je da li je lepa, odgovorio sam neutralno da nije u mom maniru da dajem takve odgovore. Nakon toga inače četiri dana nakon mog dolaska saopštila mi je sutra dan, kako za nekoliko dana, verovatno u ponedeljak planira da putuje i kako je ustvari plan bio da provedem 1/7 vremena projekta, što naravno delovalo je smešno i bez logike. Kako je došao vikend i vreme odmora pitao sam ljude iz ''Ajzeka'' da li bi mogli da izađu da se prošetaju do grada s' obzirom da su mi se dva člana javila da su moj badi koji mi pomaže kao sto je bilo predviđeno tokom slobodnog vremena. Oni su mi odgovorili kako nemaju vremena za vikend. Potpuno sam bio izolovan još pre toga upozoren kako nebi trebao da se šetam i da napustam stan uveče, a pri tom niko nije želeo da provede uopšte vreme samnom od bar 5 članova ''Ajzek'' organizacije, inače organizacije sa naglaskom na među kulturnoj razmeni i interakciji.
Srećom poznajući neke osobe iz Kijeva, došao mi je gost u posetu u subotu. Proveo je tri sata kod mene, jer sam pre toga pitao gazdaricu da li smem da imam društo u stanu na šta mi je ona pozitivno odgovorila. Iako sam je pre dolaska u Kijev pitao za neke posebne uslove kućnog reda na šta mi je ona u opuštenom tonu odgovorila da nema. Odmah sutra dan su me pozvali iz ''Ajzeka'' da mi saopšte kako za dva sata moram da spakujem kofere i da napustim stan i da sam izgubio pravo na stan zato što sam imao društvo. Rečima prepunim oštrim polnim predrasudama i predstavama, posebno kako kažu jer se radi o ženskom društvu, saopštili su mi njihove razloge za takvu odluku. Gubljenje stana naravno nije imalo veze sa realnošću, jer je devojka već najavila moje napuštanje stana u ponedeljak tako da je gost samo doprineo da se još vise ugodi psihotičnim zahtevima i ćefu mlade devojke. Uz to sam ih prethodni dan zvao da ih pitam da li su spremili nov smeštaj za ponedeljak međutim oni su i dalje tvrdili do kraja mog boravka u Kijevu da sam izgubio smeštaj onog trenutka kada sam imao posetu i kazavši mi kako se to ne uklapa u njihove asocijalane težnje pri izvodjenju projekta, jer očigledno da njhov koncept projekta nije se uklapao u viziju projekta upoznavanja druge culture. Posebno se radi o neozbiljnosti ako se posmatra sa psiholoskog aspekta boravak praktikanta u tuđoj zemlji u pogledu normalne tendencije, a posebno od njih propisivane ka melanholiji i depresiji. Što znači da članovi ''Ajzeka'' u toku slobodnog vremena ne samo da ne pružaju ostavrivanje socijalnih kontakata već ih istovremeno osuđuju i sprečavaju.
Šta je sa houst family ?
Obično je domaćin zainteresovan da provodi vreme sa studentom i njegova namera i razlog pružanja smeštaja je međukulturno iskustvo, usavršavanje jezika, druženje i širenje modernih kulturoloških ideja i njihove tolerancije. Da definitivno tu se ja uzaludno čudim motivima houst family, posebno ako na ovo dodam da nijednoga trenutka mi nije ponudila društvo, čak je insistirala na formalnoj komunikaciji. Pitanje je zašto su uopšte ljudi iz ''Ajzeka'' takvoj osobi i sa takvim motivima poverili tako nešto? Na kraju dolazimo do najšokatnijeg dela, šta se do kraja desilo!? Odveli su me u hostel, gde su mi hteli podmetnuti da potpišem ugovor o boravku sa sedam do osam izbeglica iz istočne Ukrajine u jednoj sobi. Srećom na pola potpisivanja ugovora palo mi je napamet da se ne radi ponovo o nekom triku i da želim da pogledam pre nego sto potpišem ugovor, kada sam ušao u sobu ugledao sam taj prizor, sobu koja me je čekala sa sedam osam izbeglica iz istočne Ukrajine, rastrojenih, depresivnih ljudi koje je muka naterala da tu nađu utočište. Unutra se nalazio jedan mali radijator i bilo je maksimalno 15 do 17 stepeni, a ja sam bio usred ekstremnih zimskih temperature bez zdravstvenog osiguranja koje su mi obećali. To su bili nehumani uslovi za rad i za normalno funkcionisanje, nigde nisam mogao ni da spakujem garderobu. Kako sam rekao da pod tim uslovima ne želim niti mogu da radim, oni su mi paradoksalno rekli da je to moja krivica. Nisam hteo da potpisem ugovor i zahtevao sam od njih s' obzirom na svu neodgovornost i sve što su mi do tada priredili da mi nađi normalan smeštaj ili da zbog svoje neodgovornosti i krivice mi plate sobu. Oni su odbili osmehom i ostavivši me u sred noći na mrazu na ulici na – 15 da se mrznem. Srećom naišla je grupa nekih ukrajinskih momaka koji su me pitali u čemu je problem videvši me sa dva kofera na ulici i kada sam im objasnio problem, odveli su me kod njih kući kako bi mi pomogli. Sutra dan su me pozvali članovi ''Ajzeka'' i objasnili kako nemaju da nađu bolje uslove za sada od onog hladnog bukvalno izbegličkog kampa. Ja sam ipak na kraju prihvatio, ali s' obzirom na nesnošljive uslove koji idu van psihickih i fizičkih mogućnosti, rekao sam im da nisam u stanju, dok se pitanje smeštaja ne reši nadajući se za nekoliko dana, da držim nastavu. Oni to nisu komentarisali, a zatim naredni dan mi saopštili da bolji smeštaj ne mogu da nađu i da to njihova odgovornost nije kao i da mogu da se spakujem tj. idem sutra kući. Kako nisam imao novca da idem kući i čekao da mi rođaci novac pošalju oni su pretili kako će da me izbace čak i iz te desetokrevetne sobe.Toga trenutka doživeo sam ogroman stres izgubivši tih dana sedam kilograma i bolove u želucu. Pokušao sam još jedan put da kontaktiram ''Ajzek'' Kragujevac, oni su mi ovoga puta odgovorili, tačnije Marija Đukić i Nevena Bošković, kako njih to ne interesuje i kako sam lišen bilo kog prava ako ''Ajzek'' ne ispoštuje prema meni tačke ugovora što se tiče smeštaja i predavanja, jer novac koji se uplati ''Ajzeku'' ne može da bude refundiran. Na sva moja dodatna pitanja u vezi mojih prava odgovarali su ignorisanjem na pitanja. Znači Vi ste uplatili novac kako biste dobili praksu, radili besplatno, sami finasirali troškove puta i troškove ishrane, a oni nisu mogli uz to da vam obezbede ni pristojan smeštaj ni taj mali delić podrške i odgovornosti koja Vam sledi po ugovoru. Pri tom se izjašnjavaju kao organizacija koja pomaže studentima.
Da upravo tako! Takođe ''Ajzek'' organizacija vrši obmane studenata koji usled nemanja bolje alternative za rad i ušavršavanje u inostranstvu kao neke vrste kompromisa prihvataju. Na primer, student uplati prvu ratu za praksu u iznosu od gotovo 100 eura, a organizacija se ne obavezuje da će vratiti novac ako ne pronađe praksu, a to se dešava u velikom broju slučaja. Pri tom da napomenemo još jedan put da se izjašnjavaju kao neprofitna organizacija u službi da pomogne studentima. Čak sam u međuvremenu u školi saznao od direktora da ''Ajzek'' od škola prima novac za rad praktikanata. Kada sam tražio zbog njihove neodgovornosti i nepoštovanja ugovora i svog psihičkog maltretiranja koje su mi priredili da mi bar refundiraju novac koji sam uplatio za praksu kako bi se vratio kući i to bez troškova puta. Da ne pominjemo obestećenje za ogroman psihički i fizicki stres, nisu hteli ni da razgovaraju o tome, branili su se samo ćutanjem.
Generalno mislim da je problem kod ''Ajzeka'' što nema adekvatnu regulativnu organizacionu strukturu i tačno definisane obligatorne uslove, već se sve zasniva na poverenju njihovim članovima. Naravno pod takvim uslovima i volji pojedinca kada student ode u stranu državu se prepusti čitava stvar slučaju bez snošenja ikakave odgovornosti. Da li se to radi slučajno ili namerno, moj i primer mnogih drugih praktikanata očigledno to pokazuju.
Razgovor vođen sa praktikantom Stefanom Joksimovićem ne predstavlja stavove redakcije Kragujevac Online, već samo iskustvo opisano rečima sagovornika koji je svedok navedenog događaja.
Komentari