Reč, dve (ili malo više) o kliničkoj depresiji. Ne znam koliko ste upućeni, ali to je moja dijagnoza. Iliti teška klinička depresija. Imam je. Ima je i mnogo drugih ljudi.
Evo onoga što ja znam: Depresija vas uvek čini usamljenim. Nije važno sa koliko ljudi si okružen ili koliko god ljudi ti govori da te voli, neminovno se osećaš usamljeno. Samo. I uvek, uvek misliš da te lažu. Osećate se poput staklene figurice na staklenom postolju, zakačene na stakleni zid, u staklenoj kući, sa prebivalištem negde u nekom staklenom gradu. Osećate se poput delića neke staklene zemlje koja nikome nije važna, koja je locirana na tamo nekoj nevažnoj staklenoj planeti. Kada vas uhvati depresija, pojave se pukotine, izazivajući svo to staklo da se slomi. Svo staklo. Ostane samo jedan malo veći delić vas koji je diše, hodao, jede (diskutabilno), plače i spava, ali ste potpuno slomljeni. U milion delova.
Depresija vas otuđuje od drugih ljudi. Bez obzira na to koliko društvo, prijatelji, ljubavnici, momci, devojke mogu biti korisni, jednostavno ne možete naterati sebe da prihvatite njihovu ljubav, podršku i dobrotu. Nema smisla, ali sve što ste u stanju da uradite jeste da pokušate da ih oterate što dalje od sebe. Depresija je nepopularna. A sa njom i vi. Sami sebi, a i drugima. Svi žele da budu srećni. Niko ne želi da bude u blizini tužne osobe koja svima kvari raspoloženje. Depresija je nikome nije privlačna. Ispravka, depresivni ljudi nikome nisu privlačni. Sve što osećate je suprotno samopouzdanju i snazi. Niko to ne voli. Ove snažne misli prelaze u stalnu mantru koja se neprekidno ponavlja u vašoj glavi: „Niko me ne voli“, jer gubite samopouzdanje zbog kojeg, budimo iskreni, izgledate neprivlačno i tako održavate tu sliku. "Kako zračiš, tako privlačiš", što bi rekao naš narod. Ne, bez šale, depresija je STVARNO neprivlačna. Uništava veze i sprečava stvaranje novih. O ovome bih mogla da napišem celu knjigu.
Kažu mi: Ljubav JE JAČA. Bože, nadam se da jeste. Zaista želim da verujem u to. Depresija je spontana, nikad ne znate kada će vas uhvatiti najgori period, što čini stvari još strašnijima. Kada imate sve razloge da budete srećni, a jednostavno ne možete i morate da se borite sa rečima koje vam stalno odzvanjaju u glavi: „Pa, izgleda da nikad nije ništa dovoljno dobro za tebe, ti sebično, razmaženo, odvratno derište. Tako ti i treba, To i zaslužuješ. SAMA SI TRAŽILA, sada trpi“.Mala napomena: te reči uvek, ali uvek pobede. Depresija je stigma, kada je imate zauvek ste obeleženi. Onda dobijate "pametne" kometare, u lice ili iza leđa, tipa: „Dobijaš svu pomoć koja ti je potrebna, ali samo želiš pažnju“ „Samo si lenja“ „Samoubistvo je sebično“ „Nije TAKO teško“ „Stalo ti je samo do sebe, uopšte ne razmišljaš o tome kako to utiče na druge, tebi bliske ljude i zato ti i nema pomoći“ Nije ni čudo što nosimo maske i smejemo se kada nam nije do toga.Depresija je konstantno nošenje maske. Sve dok ne postane previše zamorno. Morate stalno da budete "ta" ličnost, koja zapravo niste, jer vas niko neće voleti ako to ne učinite. I duboko u sebi jednostavno ne želite da vas svi mrze. Jer već dovoljno mrzite sami sebe.
Depresija je BOLEST. Ne nedostatak volje ili motivacije. Depresija ubija motivaciju.Taj osećaj kada tačno znaš šta treba da uradiš da izađeš iz svoje spirale koja te neprekidno vuče nadole, ali ti samo provedeš tri dana u krevetu plačući jer nije važno da li će sve propasti iako samo ustati nije tako teško, zar ne? Ne, JAKO je teško "samo" ustati iz kreveta. Depresija mrzi pomoć. Postoje milioni lako dostupnih resursa: terapija, linije za pomoć u samoubistvu i prijatelji, ali ne želite da im smetate ili da budete „ta devojka“. Osećate se kao tužni virus i duboko u sebi znate da bez vas barem oni do kojih vam je stalo ne moraju da pate zajedno sa vama. Depresija sprečava sreću„Da li je ovo dobra stvar stvarna? Da li me stvarno voli? Ne, naravno da ne. Ja ne zaslužujem da me iko voli. Ja sam obično govno. Ko bi voleo ludaču?"Depresija sve pojačava. Loše stvari postaju katastrofalne do nivoa koji vas sprečavaju da funkcionišete kao normalno ljudsko biće. Majušne stvari su kraj sveta. Ovo nije dramatično; to je naša stvarnost, "Nedostaje mi" "Da li me stvarno voli?" "Da li ja zaslužujem ovaj posao?" "Da li sam zaista vredna bilo čega dobrog? "Ne želim više da budem ovde" Puta milion miliona. Depresija je rupa bez kraja. Gde ste toliko duboko da na svaki pokušaj da vam neko pomogne osećate kao da je lestvica na merdevinama prekratka da je dohvatite, a vi samo pogledate prema tim merdevinama i želite da kažete „hvala na pokušaju, ali vidim kako ništa zaista neće pomoći, Samo ću sedeti ovde u mojoj rupi i čekati da dođe kraj ”. Depresija želi da svi jednostavno nestanete. Ali nemojte. Molim vas.
Socijalne mreže: https://www.instagram.com/p/CI2qIRkD-F3
