Kragujevac online - Sve o gradu na jednom mestu

Koliko puta ste odgledali Maratonce, Nacionalnu klasu ili Ko to tamo peva? Znate li tačno koju će narednu rečenicu da odbrusi najveći planetarni - Balkanski Špijun svih vremena, veći i od same Mata Hari, gorostasni Ilija Čvorović? Kog Topalovića najviše volite i da li obožavate Seku kada pred punim bioskopom izgovori čuvenu rečenicu kojom načisto opogani ton film?

Da li biste i vi proterali autobus preko rasklimatanog srpskog mosta, rizikujući da od vas ostanu samo dugmići? Citirate li legendarnog Zorana Radmilovića dok gledate besomučne Skupštinske prenose i razderete se na mali ekran pomoću one kultne „MARŠ NAPOLJE, BANDO POKVARENA!“ Teška su, ali i simpatična ova pitanja, zar ne? Namučio bi se i sam Ilija Čvorović dok bi došao do pravednih odgovora. Da imam neku čarobnu moć, zamolio bih ne samo Iliju Čvorovića, već i samog Svetog Iliju, da upita Đenku iz Maratonaca da li će se u Kragujevcu do kraja ovog milenijuma, možda još jedared, čuti poklič „PONOVO RADI BIOSKOP!“

Ekspanzija rediteljskog prvenca Dragana Bjelogrlića, u narodu poznatijeg kao Gigin Mali, ove zime dostigla je vrhunac. „Montevideo“ postaje sastavni deo naših napaćenih života. Junaci Bijelinog filma, poput japanskog zemljotresa, uzdrmali su zabetonirane filmske i tv junake stare Juge – Valtera, Prleta, Tihog... Tako je to u Srba. Čim je nešto popularno, počinje da ti izlazi na nos, iskače iz frižidera, rerne i ostalih kućnih aparata. Ne znamo mi za meru. A dara će nam jednoga dana doći glave, ove lude srpske. Pitam sve lude srpske glave, a naročito one na pijadestalima vlasti, zašto smo Bijelino rediteljsko čedo morali da gledamo u halama sajmišta, megamarketima, šoping molovima, na improvizovanim platnima pozorišta. Kud se dedoše bioskopi?

Dragi moji sugrađani, da li ste 1997. godine mogli da zamislite - dok ste po nekoliko sati, u redu koji se protezao od „Šumadije“ do ulaza u Gradski dom, čekali da u ruke uzmete kartu za Titanik i privijete je k srcu, kao ono Srce okeana koje je na dodeli Oskara nosila Selin Dion – da Kragujevac 2008, 2009, 2010, 2011, i ko zna još koliko godina, neće imati bioskop!? Šta smo mi, dragi moji Kragujevčani i Kragujevčanke, Bogu i braći Limijer zgrešili? Ko nam je uzeo zakonom i Ustavom zagarantovano pravo da sa voljenim bićem svašta nešto radimo u poslednjim redovima, makar i hladnih, bioskopskih sala! Ko nam je oteo jedan od glavnih životnih guštova – grickanje semenki, pistaća, leblebija i kiki rikija, dok se grčevito borimo da u ultra neudobnim sedištima Gradske dvorane Šumadija, ne zaradimo dvonedeljni zatvor! Ubeđen sam da mnogima u Šumadija filmu zbog finansijskih malverzacija sleduje zatvor, ali ja sam mislio na bukvalnu tvrdu stolicu, da ne kažem WC šolju.

Srpski paradoks je jedinstven literarni žanr. Jači od Brehta, Joneska i Kovačevića zajedno. To dokazuje i činjenica da firma „ŠUMADIJA FILM“ i dalje postoji, da ima direktora, sekretarice, marketing službu i radnike na održavanju higijene. Svi primaju plate i čekaju da im Krkobabić udeli zasluženu penziju. A semenkama na sedišta bioskopa, još od 2008, niko ne pljucka. Bilo bi časno da ova gigantska kragujevačka firma iseli svoje prostorije na neko drugo mesto i onoliki prostor ustupi nekim iole normalnijim ljudima. „EVO REŠENJA!“, razdrao bi se Radovan III. Mogla bi „Šumadija“ da se pripoji nekom megamarketu ili šoping molu. To je sada u modi. I tako jednim udarcem ubijate dve muve! Dok čekate u redu za juneću slabinu bez koske, koja je na vikend akciji, pošaljete ženu i dete na gornji sprat da se razonode uz neko dobro filmsko ostvarenje. Život u Srbiji je lep. Ne baš kao kod Roberta Benjinija. Fali nam samo rat. Ali i to ćemo na nabavimo, ako treba.

Čujem da Bijela najavljuje nastavak „Montevidea“. U nadi da ga nećemo gledati na zelenoj pijaci ili na gradskom otpadu, nekada omiljenom Bobi iz Boljeg života nudim idejno rešenje novog filmskog projekta. Finansiraće ga Skupština grada Kragujevca i „Šumadija film“, a zvaće se – „BRAĆO LIMIJER, BOG VAS NE VIDEO, PONOVO NE RADI BIOSKOP!“