Ja sam obožavana i prezrena... »
iša je neumorno padala i tog dana kada je upoznala Njega. Tmurni oblaci stajali su na istim pozicijama nad gradom ne dopuštajući suncu ni da se osmehne građanima malog mesta. Sunce, nebo i zemlja oduvek su bili povezani... Uran, prvi Bog neba u grčkoj mitologiji, bio je sin i muž Majke Zemlje, ali onaj koji je postao glavni grčki Bog, Zeus, je taj koji je vladao nebom i munjama... Bog neba i grmljavine, vedrio je i oblačio, gađao munjama, ali bio i Bog koji šalje kišu na žednu zemlju poput Srbije... Jovana se upravo vraćala iz banke nakon što je podigla svoju prvu platu i činilo joj se da je svet bačen pod njene noge. U svojoj dvadeset i četvrtoj godini konačno je imala neku sigurnost koju odavno nije osećala. Ili da bude preciznija u definisanju ekonomske situacije koja je pratila njeno odrastanje i mladost – sigurnost koju nikad nije osetila.
Godinama je smišljala kako će da potroši prvi zarađeni novac. Uplatiće roditeljima odmor u banji. Ne, kupiće novi krevet. Mada, kad bolje razmisli, možda je potrebnije da okreči sobu. Ili prvo da sedne da popije voćni koktel. Ako Bog da uskoro će moći da podigne kredit ( koji su i tada bili aktuelni samo su se otplaćivali daleko lakše) i da uradi fasadu na već oronuloj kući... Ni sanjala nije da će joj poznanstvo sa čovekom koga će upoznati toga dana omogućiti da jednom gleda turističke ponude za putovanja na Kubu, Carske gradove ili bisere Indokine... Uletela je sva mokra od kiše u obližnji restoran ostavljajući tragove vode za sobom poput nekog nespretnog animiranog junaka iz crtanog filma koji se obično prikazuje na nacionalnoj televiziji u jutarnjem programu posvećenom deci. Sela je u jedan ćošak gde niko nije obraćao pažnju na nju. Uvek je tako radila. Sedala je na mesta koja su udaljenja od pogleda ostalih gostiju. I nakon toliko godina plašila se neželjenih pitanja. Pa kako je to moglo da se desi? Kako preživljavate? Šta kaže ovaj ili onaj? Nije moguće... I zbog tuđe menice čovek tako da propadne... Posle kažu veruj prijatelju... Dok je čitala dnevni list X slučajno je podigla pogled ka stolu koji se nalazio naspram njenog. Elegantni, markatni muškarac je žučno vodio raspravu sa čovekom koji je sedeo sa njim. Papiri su bili rasuti svuda po okruglom stolu od kovanog gvožđa da se ona u jednom trenutku zapita kako se uopšte snalaze koji papir treba da bude predmet njihove pažnje. Ali, potom ugleda crni rokovnik ispred muškarca i otvorene stranice obeležene markerom... I da je sedela dva stola dalje od njihovog Jovana bi primetila drečavu boju linija na beloj hartiji. Hm, moja taktika...
Čini se da ni sam nije siguran kojim će redosledom da iznese potrebne informacije zbog haotičnosti kojom je okružen, ali on je taj koji vodi razgovor... I tada pogledi im se sretoše. Jovana se zbuni od njegovog pogleda i oseti se poput lopova - početnika koji nije imao pravo da razmišlja o imovini i postupcima nekog drugog. Da joj je u tom trenutku prišao i upitao zašto je zurila u njega, verovatno bi mu drsko odgovorila da se svaka osoba u restoranu pita koji to tip muškarca privlači poglede uz pomoć drečavo – žute boje markera. Ili bi počela da muca... To je već verovatnije da bi se desilo... Ovakvi muškarci, kao što je on, na prvi pogled odaju utisak osobe koja gazi sve pred sobom... osobe koja smatra da je uvek u pravu i čiju reč podređeni prihvataju bez pogovora, dok bi ih nadređeni rado potabali petom cipele izrađene od zmijske kože kada bi imali hrabrosti to i da učine... Jovana je jasno videla pred sobom muškaraca koji u sebi nosi moć šarma neodoljivu ženama... Sedela je kao paralisana nekoliko trenutaka, a zatim spusti pogled praveći se da nastavlja da čita novine. Želela je da što pre popije koktel i pobegne odatle. Plašila se ponovnog susreta sa crnim očima zbog kojih začu zvuke damara u svojim grudima... tako jakim... tako snažnim... Koji se događaju samo jednom u životu i zbog kojih se pamti taj trenutak susreta i onda kad ta osoba više nije vredna sećanja... Kad zaboravi svoju partnerku... kad je odbaci... kada kaže da za njega predstavlja samo prošlost i sećanje na lepe trenutke koje su zajedno proveli... Samo tada srce lupa zaglušujućom snagom označavajući kraj... Damaranje i zaglušujuće lupanje... Početak i kraj... Zamoli da joj se donese račun. Dok je skidala mantil sa čiviluka začu duboki glas iza sebe:
- Molim Vas, dozvolite.
Nije smela da se okrene jer je znala da je to On. Promrljala je nešto što je samo ona mogla da čuje i izašla iz restorana. Znala je jedno – upravo je prekršila jedno od svojih pravila: uvek budi ljubazna, pa čak ako pred tobom stoji osoba dostojna svakog gnušanja, a on to sigurno nije bio... Bar ne tad... Ili, možda, i nikad...
Dok je tražila poklone za oca i majku, zvuk dubokog muškog glasa neprestano je odzvanjao ulicama... Mogla je jasno da ga čuje... MOLIM... VAS... DOZVOLITE... VAS... DOZVOLITE... MOLIM... Oduvek je volela muškarce koji znaju šta žele u životu i koji se, kao i ona, čvrsto bore za mesto pod ovim nebom. Nadala se da će jednog dana upoznati čoveka koji će shvatiti kolika je njena potreba da se ostvari kao žena, kao supruga, kao ljubavnica, kao intelektualac. Čoveka koji će je podržavati u njenim stremljenjima ka boljem životu za sebe i svoju porodicu. Koji će je bodriti kada poklekne pred moćnim vratima sudbine, koji će joj dopustiti da na njegovim grudima isplače protekle godine obavijene željom da svaki dan jede mandarine... Divne narandžaste mandarine malo deblje kore koje kada oljušti pred njom se ukaže slatki sočni plod... Uvek su ih prodavci nekako posebno slagali u kutije pre nego što će ih izložiti na tezgu. Na nekima od njih bude i peteljka sa listom koji svojom zelenom bojom daje kontrast narandžastom moru slasti.
Pejdžer se oglasio po ko zna koji put tog dana i Jovana vide poruku da se javi šefici. Zgrada pošte se nalazila u neposrednoj blizini od pešačke zone gde su bile prodavnice i ona odluči da je odmah pozove pre nego što nastavi sa kupovinom.
- Gospođice Arsić da li možete da svratite do one firme o kojoj smo pričali, spremni su da zaposle naše dve žene? Porazgovarajte sa njima i pokušajte da ubacite i gospođu Pavlović ili kao čistačicu ili kafe-kuvaricu. Već znate kakva je njena situacija, i ne nadam se da ćete uspeti, mada ko zna, vi ste vrlo ambiciozni, već se vidi..., čula je glas svoje šefice.
Nije baš očekivala da će i slobodno popodne morati da provede radno, ali... Zatražila je adresu i ubrzo nakon razgovora Jovana je stajala pred dvospratnicom na kojoj je krupnim slovima bio ugraviran naziv firme Vlajković & Sinovi. U holu ju je dočekao čuvar i ona ga zamoli da je uputi do kancelarije direktora. Dok se pela na sprat bila je zadivljena ukusom kako je sve bilo opremljeno: crni kožni nameštaj, radni stolovi i stolice su bili vešto uklopljeni sa crvenim lampama na stolovima i fotografijama nekih lokalnih umetnika okačenih po zidovima naglašavajući ozbiljnost kojom je ova firma odisala na svakom koraku. Ali Jovana oseti hladnoću oko srca... Neku čudnu jezu koju će tek nakon nekoliko godina moći sebi da objasni... Bio je to rđav znak za koji je trebalo dosta vode da protekne i mnogo suza da se prolije da bi bio rastumačen... C' est la vie... Chaque succès est composé du travail et des signes qui ne sont pas reconnus a temps que par les heureux. J`ai entendu plusieurs fois que c`était un signe d`attraction, c`était un signe de Dieu qui me disait de ne pas agir comme ca, c'est un signe d'accepter les conditions offertes, c'est un signe que quelque chose ne va pas bien... Combien d'entre nous se repent de ne pas voir cette indication à laquelle nous ont été orientés que la bonne? Oui, beaucoup d'entre nous... Ce sont les insatisfaits de la vie qui regrettent de manquer les moments, ceux qui sont satisfaits d'eux-mêmes, ils ont trouvé un remplacement.... Ton regret est le regret pour le passé, a nescia mens hominum fati sortisque futurae, razmišljala bi Jovana naglas... Imala je običaj da kada bi žalila zbog nekih načinjenih postupaka sebe prekori na nekom od tri strana jezika koja je savršeno govorila, smatrajući da je tada prekor slabijeg intenziteta nego da ga je iskazala na maternjem jeziku.
- Još tri plate su sića za ovakve bogatune... Mogu da ih daju i kao socijalnu pomoć, ne bi ni osetili... Mora da su sinovi ovog Vlajkovića jedni od onih neradnika za koje on dirinči po ceo dan dok oni sede u kafićima ispijajući viski..., glasno je razmišljala. Navika da glasno razmišlja nikada joj nije dobro donosila, pa čak ni dok je bila student jer su profesori mislili da šapuće nekom, a ona se samo glasno « presabirala ». Zazirala je od bogatih ljudi jer su na svakom koraku stavljali do znanja koliko novca imaju na računima mnogobrojnih banaka, kakva kola voze i da je svaka devojka njihova. Malo se poigraju sa naivnom osamnaestogodišnjakinjom, pokažu je prijateljima a zatim krenu na nove naraštaje. I kad pomisli na onog najbogatijeg neženju raspuštenika na svetu koji potiče iz Saudijske Arabije i vredi 20 milijardi dolara, njoj prvo padne na pamet da svako veče odlazi u krevet sa drugom devojkom i opet joj se smuči ceo muški rod. Šta da radi kad nije rođena za sponzorušu... Takvi su valjda intelektuaci... Sve gledaju nekako u dubinu... Upravo zbog toga često bi savetovala ćerke svojih prijateljica sledećim rečima: Devojke moje, zaboravite prinčeve i tražite momke koji su duhoviti, šarmanti, sa kojima imate bezbroj tema za razgovor, koji će znati sa običnom ružom da vas osvoje, koji će ostati uz vas i u dobru i zlu, momke sa kojima ćete zajedno izgraditi vaše malo bogatstvo i koji će vas poštovati i ceniti vaš rad i trud. I verujte, bićete srećnije od devojaka koje su lutkice za izložbu pored nekih milijardera.... Neke od njih su i prihvatile njene savete i Jovani je bilo drago kad god bi videla da sponzorstvo u Srbiji nije uzelo onoliko maha koliko se njoj činilo da jeste. Kada bi upoznala nekog Jovana bi se uvek vodila rečima Mišel de Montenja ( toliko je volela njegovo delo « Ogledi » da kada bi citirala njegove reči govorila bi « nije uzalud MOJ Mišel rekao... » ) « kad želim nekog čoveka da ocenim, ja ga pitam koliko je zadovoljan sobom, do koje mere mu se sviđaju njegovi sopstveni način izražavanja i vlastito delo ». Jovana bi na osnovu njegovog iskaza upućenog na račun svog statusa, školovanja, porodice, razmatrala da li su njegove reči u skladu sa njegovim držanjem i izgledom. Jedna izrečena laž vodila je ka celokupnoj disharmoniji...
- Nisi u pravu Jovana što tako gledaš na izbor partnera, kritikovao ju je brat njene dobre prijateljice. Ljudi su skloni lažima i uvek se predstavljaju u daleko boljem svetlu nego što je realno stanje stvari.
- Upravo o tome i govorim, ako laže, to će se i videti.
- Pretpostavimo da si u pravu, ali pored tog stava i silnih teorija, konstantno zaboravljaš na osećanja. A ljubav, Jovana? Koliko ti je ljubav bitna kada biraš partnera?
- U životu žena može da bira između « bliskog prijatelja », momka sa kojim će biti u vezi i partnera sa kojim želi da osnuje porodicu. « Bliski prijatelj » je zavaravanje sebe da postoji neko ko ti pruža osećaj da nisi sam, ali on jedino zadovoljava tvoju osnovnu potrebu sklonu svakoj jedinki koja teži da ima redovne seksualne odnose.
- E moja Jovana, nije jedinki, nego jedinci..., pokuša on da se našali...
- E moj prijatelju, pošto smatram jedinku kao živu onda je u dativu jedinki, a da sam mislila na neživo bilo bi jedinci... Ali nemojmo sad da raspravljamo o tome... Započeli smo jednu temu koju treba i da završimo... Nije da ne postoji slučaj da je takav odnos, koji sam nazvala « blisko prijateljstvo », prerastao u nešto više i da se između njih rodila ljubav, ali se na samom početku određuju pravila, zar ne? U mlađim danima biraš momka za vezu, provod i da delite lepotu povetaraca koje te godine nose. To je mladalačka ljubav koja teži da sazri ako su partneri godinama u vezi i spremni su da sagledaju kuda taj odnos vodi, da li im se putevi u budućnosti ukrštaju ili razilaze... Prija im da provode dane jedno pored drugog, prošli su zajedno i nedaće i lepe trenutke, imaju ista interesovanja i o čemu da razgovaraju... Ne zaboravimo i seks... On je podloga svakog dobrog odnosa... Zahvaljujući redovnom seksu partneri se oslobađaju stresa, nervoze, depresije, jer tokom odnosa telo luči endorfin, hormon sreće, nema sitnih razmirica i oboje žele da vide jedno drugo posle napornog dana... Baš neki dan sam čitala jedan naučni članak posvećen svim blagodetima seksa... Naučnici su dokazali da redovan seks čak pozitivno deluje i na osteoporozu, jer zahvaljujući proizvodnji progesterona i estrogena, vođenje ljubavi pomaže da se kalcijum zadrži u kostima... I da nastavim, izvini zbog ove male digresije, kada dođe do sklopa svih elemenata koja sam pomenula, već govorim o partneru za brak... Ljubav na prvi pogled postoji, i doživela sam je, ali prava ljubav se gradi... Prava ljubav koja ti uđe u svaku poru kože, kada osetiš da je ta osoba deo tebe, kada osetiš nemir pri pomisli - šta bih radila da sutra ode, kada osetiš zadovoljstvo zbog načina na koji je učinio neki postupak samo da bi tebi udovoljio... Za pravu ljubav treba se boriti, ali je treba i na vreme osetiti... I opet, ništa ti nisam rekla, jer je izbor pravog partnera božanstven i težak rad, i svi oni koji su ubeđeni da znaju čemu priča vodi budu iznenađeni obrtom situacije, kao i oni koji se nisu udubljivali u problematiku iste... Pravilo? Ne postoje pravila... Život ili sudbina ponekad su jedino pravilo... I diskusija bi se nastavlja u nedogled...
Jovana sačeka nekoliko trenutaka da je sekretarica najavi kod direktora... Ona istinski beše iznenađena kada zateče za sekretaricu direktora sredovečnu ženu. Punačka ženica u teget kompletu, koji se sastojao od sakoa i suknje koja je dopirala do polovine njenih listova, trčkarala je iz jedne kancelarije u drugu prenoseći hrpe papira iz kojih bi izvlačila poneki dokument koji je trebao da svoje mesto nađe na njenom stolu. Kada bi telefon zazvonio u nekoliko koraka bi lagano prešla razdaljinu prostorije u kojoj bi je oglašavanje aparata zateklo i njenog stola gde se telefon nalazio. Jovana pomisli kako ova žena poseduje veću energiju u sebi nego većina nalickanih mladih sekretarica njenih godina i požele da joj čestita na tome...
- Izvolite gospođice Arsić, direktor trenutno nije tu, ali će Vas primiti njegov zamenik, čula je se Vaša šefica sa njim, začu glas sekretarice.
I onda .............................................................................................................................On. Stajao je ispred stola blago oslonjen na njega.
- Dobar dan.
- Dobar dan, gospođice Arsić... Hm... Koliko mogu da primetim moć govora Vam se povratila u odnosu na pre sat vremena. Znate, neke devojke kažu « hvala » kad se neko ponudi da im pridrži mantil. No, današnje CURICE nemaju ni malo kućnog vaspitanja, pa to nisam očekivao ni od Vas. Uostalom, vidi se da visoko mišljenje koje imamo o sebi treba da svima stavimo do znanja. Zvala me je Vaša šefica i obrazložila zahtev za prijem dve radnice. Naravno, ja ne mogu da donesem nikakvu konačnu odluku bez saglasnosti direktora. Kako još mogu da pomognem? Dodao bih, učtivo.
- Vidite gospodine, kod mene u rodnom gradu ljudi se prvo pozdrave, predstave imenom i prezimenom, kažu čuvenu frazu « drago mi je što smo se upoznali i nadam se da ćemo i u buduće sarađivati », zamole sagovornika da sedne, ponude ga kafom, a onda pređu na temu razgovora. Ali, pošto ste učtivo pitali kako možete da još pomognete, nadam se da ćete mi dozvoliti da Vam izložim slučaj gospođe Pavlović, izgovorila je tu rečenicu bez daha. Mogla je da primeti u njegovim očima neki sjaj koji joj dade snagu za predstojeću debatu.
- Pošto sam gospodin u svakom smislu te reči, izvolite. Najpre sedite.
- Uf, mogu da zamislim kakav si ti gospodin, pomisli Jovana, a onda reče: Hvala, dobro mi je i ovako. Dakle...
- Dakle, moje ime je Aleksandar Vlajković. Drago mi je što smo se upoznali i nadam se da ćemo i ubuduće sarađivati.
- I ja se nadam...
- Izvolite, sedite, toliko smo kulturni ljudi, a kafu i sok će sekretarica doneti za koji trenutak. Sada, ako sam zadovoljio kriterijume, slušam Vas.
Ukratko mu je izložila kakvo je trenutno stanje u organizaciji u kojoj je radila, kao i slučaj gospođe Pavlović koja je kao udovica školovala dva deteta koji su bili studenti na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Jovana se posebno zauzela za ovaj slučaj jer je i sama do pre izvesnog vremena bila student koji je jako teško preživljavao studentske dane u domu, hraneći se u menzi gde su makarone donosili u crvenim kantama koje su i po boji i sadržini u njima označavale političke prilike u Srbiji. Postdiplomske studije na kojima se trenutno nalazila iziskivalale su priličnu sumu novca i da nije danonoćno radila taj cilj bi bio samo daleki, neostvareni san. Ali, ona nije želela da ima više neostvarenih snova... Dosta ih je bilo... Možda za nečija tri života... Zato su u njenoj sobi i bile « uramljene » reči poruke koju je dobila od jednog prijatelja kada joj se sudbina besramno cerila u lice. Reči u čijem ritmu diše, pije vodu, hoda, spava, živi... Ko god da je tvorac te poruke znao je kako da ohrabri biće koja vapi za nečim boljim nego što sada ima... da opije verom dušu koja se nada uspehu... koja hladne noći provodi nad knjigom uvijena u jorgan... da bi postigla nešto... da bi unela radost u život svojih roditelja... « Nisam na ovaj svet došla da bih bila poražena, niti neuspeh struji mojim venama, ja nisam ovca što čeka da je njen pastir podstakne, ja sam lavica koja odbija da hodi, zbori i spava s ovcama, kasapnica neuspeha nije moja sudbina, istrajaću sve dok ne uspem... »
Pažljivo ju je slušao ne prekidajući njeno izlaganje. U međuvremenu sekretarica je donela kafu i izašla.
- I zbog toga Vas još jednom molim da prenesete direktoru svaki detalj koji sam Vam iznela kako bi i on razumeo u kakvoj se situaciji nalaze ove tri žene. Znam da je moja šefica spominjala zahtev za prijem dve radnice, ali ja sam osoba koja uvek daje i traži od života maksimum... I hvala što ste me saslušali.
- Naravno. Možda Vam deluje pomalo čudno u današnje vreme, ali naša firma se upravo trudi da zaposli starije osobe. Javiću Vam šta smo odlučili.
- To je već na Vama i mojoj šefici. Ja sam svoj deo posla završila.
- Čini mi se da kad ste ušli spomenuli ste kako u Vašem rodnom gradu ljudi kada se upoznaju kažu: « drago mi je što smo se upoznali i nadam se da ćemo i ubuduće sarađivati » i ja sam bio na neki način primoran da ponovim Vaše reči da ne bismo došli u sukob, a sada povlačite reč. Neozbiljno za predstavnika jedne tako ozbiljne organizacije, zar ne?
- Prvo, Vi mi ne delujete kao neko koga mogu da primoram na bilo šta. Drugo, što se tiče buduće saradnje, to se odnosilo na organizaciju u celosti. Koliko možete i sami da primetite moja šefica, to jest organizacija, nastaviće da sarađuje sa Vama. Ja ću dolaziti samo ukoliko treba da predstavim poziciju neke klijentkinje, ako tako mogu da ih nazovem. Još jednom hvala i doviđenja.
Jovana ustade i pruži mu ruku. On uze njenu šaku i pokri je sa svoje obe. Pogled mu se na tren zadrža na njenom lepom licu a zatim se polako spusti na njene grudi, i ona oseti tupo pulsiranje negde na potioku. Seti se Riđe i pevača , i blago se osmehnu... Vrag je taj Balašević, nema šta... Uvek je verovala da kad bude srela
« pravu osobu » reči neće imati nikakav smisao. Po pogledu znaće da je On. Po uzdahu koji će joj se oteti iz grudi mimo njene volje. Po tupom bolu negde u grudima. Po osmehu jer ju je pogledom učinio svojom. Kad bude mogla da zaspi pored Njega. Kad bude znala da želi da se večno budi kraj Njega... Kada je kao tinejdžerka pričala o tome svojim drugaricama one su je ismevale govoreći da veruje u bajke... Neke bajke se i ostvare... Samo je problem što ljudi nazivaju bajkom i onu koja nema srećan kraj... No, izgleda da je važno da postoji neki kraj.... ili konačan završetak...
- Pošto smo oboje ostavili negativan utisak jedno na drugo, mislim da je red da zakopamo sekire i objavimo primirje, ne toliko zbog nas, koliko zbog « buduće
saradnje ». Pozivam Vas na večeru. Nadam se da me nećete odbiti.
- Vidite, znam da to ne prija vašoj sujeti, ali moram. Prilično sam zauzeta narednih nekoliko dana.
- A nakon nekoliko dana? Ja ne odustajem tako lako...
- Ne sumnjam, mada moram odmah da Vam kažem da sa mnom samo gubite vreme. Ja ne spadam u ove moderne devojke koje jure seks varijantu na jedno veče. Da ne govorim ako je u pitanju stranka koja sarađuje sa organizacijom. Bojim se da bi tako nešto narušilo moju reputaciju i poziciju u firmi u kojoj sam tek počela da radim. Ako ste u stanju to da shvatite, shvatili ste, ako ne, to je Vaš problem. Ah, da... I ne tražim
« dobru priliku » čiji je tata vlasnik firme da bih mogla da se udam za njega... Dakle, sve opcije propadaju...
- Da li sam ja pomenuo seks ili večeru? Ko bi se nadao da imate takve misli kada sam ja u pitanju... Aleksandar je pogleda kao da želi da pronikne u dubinu njenih očiju, a zatim se šeretski osmehnu. Na Jovaninim obrazima se proli crvenilo stida. A onda se njegov smešak pretvori u tako zvonak smeh da ona požele da propadne u zemlju.
- Odavno nisam sreo lepu devojku koja crveni... Molim Vas pristanite na večeru, imam neopisivu želju da saznam nešto više o Vama. Retko se sreće iskrenost u ovom prljavom svetu gde novac vlada. Moći ćete da napustite sto u svakom trenutku kad pomislite da Vam nije lepo... Verovatno su Vam mnogi rekli da ste lepi, i ja to ne poričem, ali isto tako, u Vama vidim jednu produhovljenu lepotu koja postoji samo kod onih osoba koje imaju i takvu dušu...
- Šta biste to toliko voleli da saznate o meni?, tobože začuđeno ga je upitala...
- Ja sam u životu uvek bio za stil – sve ili ništa... Vi odlučujete da li će biti prvo ili drugo...
- Ja ne mogu da sudim u Vaše ime...
- Odlično... Onda presudite u svoje ime... To će biti putokaz za moje naredne postupke...
I tako je počelo njihovo poznanstvo koje se ubrzo pretvorilo u vezu dve stabilne ličnosti. On ju je osvojio zahvaljujući tome što je pobio njenu tezu da nisu svi bogataši skotovi i da među njima ima i onih koji cene osobe koje su se mučile da bi postale neko u životu. Od one početne euforije kada je upoznala Aleksandra, prolazila je kroz mnoge faze, ali je u suštini bila zadovoljna njihovom vezom. On je imao jasne ciljeve pred sobom, stajao je čvrsto na svojim nogama što je i priličilo čoveku koji ima trideset godina, bio je uspešan i materijalno nezavisan od roditelja. Podržavao ju je u stavovima, sugerisao kad pogreši kako bi trebala da koriguje svoje ponašanje ili kako da donese na najbolji mogući način najteže odluke vezane za žene u firmi, poštovao je njenu želju da jednog dana završi postdiplomske studije, koje su se odvijale na način na koji je i očekivala, i sada, nakon toliko godina, Jovana bi mogla reći da je bila srećna. Logičan sled događaja je bio da se takva veza, nakon godinu dana zabavljanja, kruniše brakom, a brak dvoje uspešnih decom koja bi jednog dana nasledila očevu firmu. Kao što i sada na njihovoj porodičnoj firmi piše Vlajković & Sinovi. Sin, sin, sin... koji će biti lep i moćan... koga će voditi da igra fudbal kao što njegov brat vodi svog sina Andriju...
- Jesi li videla danas kako sam se boksovao sa Andrijom? I naš sin će biti tako snažan, ako Bog da...
Da, ako Bog da... Konačno je sve imala u životu, poput Ane Bolejn čije je lične potrebe ispunjavalo 250 ljudi, krzna, odela, nakit, šešire... I pred Jovanom se smešila lepa budućnost dok je bila devojka kao i pred Anom, možda od onog trenutka kada je Margaret Austrijska po prvi put oslovila Anu sa La Petite Boleyn. I Ana je imala samo jedan zadatak – da rodi Henriju VIII sina, zadatak koji nije ispunila i to je bila njena smrtna kazna. Razlika je bila ta što Jovanu njen kralj, Aleksandar, nije oklevetao za preljubu, incest, veštičarenje i da mu je radila iza leđa... Toliko je ipak bio čovek... Mada, šta i znači ta fraza biti čovek... Osoba, ličnost kao nosilac visokih moralnih i karakternih osobina koje pruža definicija Rečnika Matice Srpske? Muž, suprug iz istog rečnika? Da li ju je onda suprug – nosilac visokih karakternih osobina pogubio potpisom na papirima za razvod kao i Anu njen muž jednim zamahom mača? Da li je i ona poput Ane rekla da egzekutor neće imati problema jer ima tanak vrat?
« Ja sam kurva i svetica... »
sada najteži deo dana, odjeknuše Jovanine reči u luksuzno opremljenom stanu na četvrtom spratu zgrade. Jovana se nije mnogo pitala oko uređenja stana. Nakon razvoda sa Aleksandrom nije imala ni volje ni želje za tim. Jedini zahtev koji je tražila od tima koji je bio zadužen za enterijer njenog stana bio je da ima dovoljno polica za knjige i da kupatilo odiše toplinom... Sve ostalo za nju nije imalo nikakav značaj... Većinu dnevnog boravka zauzimala je masivna kožna garnitura braon boje i stočić izrađen u kombinaciji mesinga i stakla, dok je jedan deo zida bio obrađen grubim kamenom čime je postignut efekat hladnog i modernog ambijenta. Ugaone police, kao i sto i stolice u trpezariji bili su takođe u kombinaciji stakla, mesinga i kože. Sem ormara izrađenih od orahovog drveta u spavaćoj i gostinskoj sobi i prvoklasnog jatoba parketa, redak je bio komad nameštaja načinjen od drveta koji se mogao videti u ovom stanu. Kuhinja je bila prostorija u kojoj je Jovana provodila najmanje vremena. Kulinarska umeća retko deluju primamljivo osobama koje žive same i koje su posvećene karijeri. Dok je bila u braku za nju je imalo smisla da provodi dva sata u kuhinji kako bi je Aleksandar pohvalio, a zatim poljubio što mu je spremila omiljeno jelo. Čemu sad gubljenje vremena? Da bih sela i pojela sama svojih sto dvadeset minuta uzaludnog rada? Kada bi joj gosti udelili kompliment rekavši da « kuhinja podseća na one iz kataloga » ona bi samo slegla ramenima i odgovorila da verovatno ne bi bila takva kada bi je koristila. Kupatilo je bilo njeno utočište i mesto za opuštanje i upravo zbog toga nije štedela novac kada ga je renovirala. Keramika je bila vrhunskog kvaliteta, kao i sanitarije italijanskog proizvođača « Ceramica Flaminia ». Masažna kada, tuš kabina i dodatno električno podno grejanje termostatski regulisano upotpunjavali su ovu idilu i pretvarali je u raj sklonište... Jovana je posedovala pravu malu parfimeriju u svom kupatilu pošto je bila ljubitelj kvalitetne kozmetike i skupih parfema: Chanel esencijalna regenerativna krema, Dior i Maybelline sjajevi za usne, L' Oreal maskara, Givenchy senke za oči, hidratantni tečni puderi, kreme za telo koje koži daju elastičnost, Collistar kapsule za uklanjanje celulita, parfemi Dolce & Gabbana, Gucci, Chanel No. 5, Bvlgari Jasmin Noir... Sve za čim je žudela kao devojka sada je stajalo na njenim policama u kupatilu kao jednostavan dokaz njene ekonomske moći kojom je ponekad volela da nahrani svoj ego, a toliko je nekad prezirala bogate ljude... Kada je prvi put nakon « razlaza » došla da pogleda stan začudeno je upitala prodavca nekretnina kako je moguće da po urbanističkom planu grada zgrada bude okružena grobljem sa jedne strane, prelepim teniskim terenom i parkom sa druge, i da to sve skupa sa ostalim zgradama bude nazvano naselje... U redu je da se nasele živi ljudi na jednom kraju grada i da igraju tenis i uživaju sa decom u parku, ali mrtvi ljudi se ne naseljavaju, oni se pokopavaju...
- Na žalost, gospođo, ne možemo zbog Vas da premestimo groblje... Uglavnom se klijenti kada kupuju stanove žale na vlagu, da li im prozori gledaju ka istoku ili ne, kakva je izolacija i da li ima parno grejanje, sad, vidite, ne znam šta da Vam kažem...
- Hm... Tako mlad, a tako vešto odgovarate na besmislena pitanja kojima sam sklona u poslednje vreme... Izvinite, ovih dana sam teška i sama sebi... Stan je lep, i upravo takav sam i tražila već mesec dana, ali, strah me što prozori dnevne sobe gledaju na groblje...
- Gospođo, ja da sam na Vašem mestu pre bih se bojao živih... « Ovi » prekoputa su bar dva metra pod zemljom, nemaju oni kud...
- Kad već nemaju kud, onda bih i mogla da razmislim o kupovini ovog stana... Oprostite, šta ste mi rekli provizija za... i Jovana ubrzo potpisa papire zbog istinitosti datog argumenta - « dva metra »...
Dok je izlazila iz stana ugleda komšinicu kako viri iza poluotvorenih vrata. Prethodno obaveštena klaparajućim oglašavanjem trećeg stepenika koji nije bio fiksiran u svom ležištu, čekala je u zasedi žrtvu kojoj će ispričati svoj « sveži, nerešivi problem ». Neki kažu treća sreća, za komšinicu je važilo pravilo – treći stepenik - o la la...
- Dobro jutro komšinice! Kako ste danas? Već joj je bilo muka od dežurnih minivalki koje vode brigu o životima ostalih stanara u zgradi. Razumela je ona da one nemaju svoj život i da je svaki trač u zgradi koji prenesu komšinici pored – iznad – ispod - prekoputa njihovog stana jedini dokaz da još služe nečemu ili nekome u životu, ali zadiranje u nečiju privatnost je nešto što je prezirala. Ali, to je trend modernog načina života dokonih žena i muškaraca koji nemaju obaveza kojima će da ispune dane... Ako ne slušate dokoličare poput one gluve žabice koja se popela na vrh brda jer nije mogla da čuje kako govore da neće uspeti, spašeni ste... Ako se samo jednom upletete u mrežu spletkarenja, eh... duša će izgubiti svoj sjaj tkan godinama nitima sreće i zadovoljstva... Najprodavanije knjige današnjice govore o iznošenju prljavih detalja iz života slavnih ličnosti napisanih rukom njih samih, i bilo bi suvišno pominjati zašto programi u kojima učesnici nemaju svoju privatnost ni u kupatilu doživljavaju najveći uspeh... U Srbiji je dobar trač uvek bio i uvek će i ostati povod za ispijanje tek skuvane kafe, i retka je pojava da je neko popio tu kafu a da nije saznao dodatnu informaciju koja ga uopšte i nije zanimala... Zbog toga je Jovana ponekad i osećala poglede ljudi na sebi kao da je žigosana što je raspuštenica, kako to već u Srbiji « stručno » nazivaju razvedene žene. Istinski lingvisti u duši, nema šta... Ni sama nije znala da li sredina u kojoj je živela više osuđuje raspuštenice ili devojke koje žive u vanbračnoj zajednici. Nije uzalud Sokrat govorio da je « brak nešto zašto se čovek uvek kaje, bilo da ga sklopi ili ne sklopi », no svakako živeti u ( van )bračnoj zajednici u palanačkoj sredini predstavlja teret za svest mlade žene. Koliko se samo puta pitala da li treba da ispoštuje svoje želje i odluke ili da se prepusti mišljenju većine u zajednici u kojoj živi? Koliko treba hrabrosti da kaže ne palanačkom mentalitetu? Kako da ubedi konzervativce da je vanbračna zajednica regulisana Porodičnim zakonom i da su prava vanbračnih partnera jednaka sa pravima partnera koji žive u braku... Izgleda nikako... Volela je da se našali kada bi joj se prijateljice žalile kako se nikad ne bi udale da su znale da je on « takav i takav » govoreći im da pročitaju član Porodičnog zakona koji govori o zabludi.
- Vidiš brak je rušiv kad je na njegovo sklapanje supružnik pristao u zabludi o ličnosti drugog supružnika ili o nekoj njegovoj bitnoj osobini... Ne odgovara ti? Odmah možeš da se razvedeš...
- Pobogu Jovana što znaš nekad da lupiš pa da iznenadiš čoveka...
- PA POBOGU kukaš tolike godine da si znala kakav je... Sad znaš, zakon kaže može i razvod, a sad lupam... Nego idi do onog butika gde kupujem veš, dobili su fantastično rublje... biće on posle bolji... kao u stara vremena...
- E taj zakon ti je već pametniji...
- Znam, zato ti i kažem... Jer, ne zaboravi – ti nisi samo majka njegove dece, ti si žena koja ga je očarala zbog nečeg što nosiš u sebi i što je njemu jako bitno, zbog toga ti je prvo dodelio ulogu supruge, a tek kasnije si postala ženka plemena odgovorna za svoju mladunčad... Ili da budem sasvim iskrena, kad je video u tebi ženku plemena koji ima zadovoljavajući reproduktivni materijal, dodelio ti je ulogu supruge...
- Ponekad Jovana pomislim da si opsednuta tim teorijama evolucije..., kritikovala bi je prijateljica kao predstavnik ostalih iz njihovog društva koje se nisu slagale sa njenim stavovima.
- Priznajem da jesam i često se pitam zašto je teško ženama i muškarcima da shvate da je osnova odnosa između polova samo težnja da prežive, iznose svoja mišljenja, uspeju na društvenoj lestvici, jedu, piju, uživaju jedno u drugom, i jako bitno, da se razmnožavaju... Možeš i ne moraš da se složiš sa mnom, ali reci mi zašto onda muškarci obraćaju pažnju na grudi i kukove kod žena?
- Hajde, reci šta kaže Ridli, znam da o njegovoj knjizi uvek pričaš kad su u pitanju muško – ženski odnosi...
- Nije tu samo u pitanju Ridli i njegova knjiga, skoro sam počela da čitam « Catch Him and Keep Him » Kristijana Kartera i shvatila sam da u osnovi svake knjige koja se bavi pitanjima odnosa između muškaraca i žena leži bar jedna rečenica inspirisana nekom od teorija evolucije... A što se tiče grudi, da nastavim, muškarci vole da vide da žena ima velike grudi jer im je to u genima, njihovi preci su voleli žene koje su imale velike grudi i to ne iz razloga neke požude već samo zato što su velike grudi nekad simbolisale da će žena imati dovoljno mleka, a široki kukovi su označavali da će moći da iznese porođaj do kraja... Da... Da... Ridlijeva teorija... Ali ne možeš reći da nema logike u njoj...
- Ih, ti sad porediš muškarce današnjice i te iz nekog perioda, pre koliko hiljada godina...
- Bitne razlike nema... Sve je to u njihovim genima... I onaj nesrećnik Udajama, što je bio vladar Indije, imao je u svojim stanovima šesnaest hiljada žena koje su čuvali evnusi, a kladim se da nije stigao sve da ih zadovolji... Ali i nije dao drugima ono što mu pripada... Tako i kad bi danas zavladala poligamija svi muškarci bi potrčali da imaju što više žena, ali sve je pitanje... Isto tako smatram da kada bi neka domaćica ili srednjoškolka pročitala bar jednu od tih knjiga o kojima ja sada govorim nikad više ne bi kupila časopis inspirisan stavovima feministkinja niti bi zaplakala posle čitanja srceparajućeg romana... Da, sad ćeš me i ti pitati kao i tvoj brat – a ljubav, Jovana, i ja ću po ko zna koji put da se prepirem sa vama i pričam kako možemo da biramo između tri « vrste » partnera... O istoj temi se raspravljamo i dok sam bila devojka i sad kada imam jedan brak iza sebe... Mogao bi jedan roman da se napiše na tu temu... Nema mi leka, jel' da?
- Ima... Zove se: « nađi nekog muškarca odmah »...
- Hahaha... Svesna sam ja da je život jedno, a da su teorije drugo, i da nemam pravo da filozofiram jer da sam znala kako treba da činim sačuvala bih svoj brak... I u potpunosti preuzimam odgovornost za svaku grešku koju sam iz neznanja, zablude ili lošeg saveta dobrog prijatelja olako načinila... Hm, muškarca kažeš... Što, imaš li nekog na umu za mene? Hahah...
- Pa za neku varijanticu prijatelja u nevolji...
- Nevolja je moje drugo ime... Hahaha...
- Hahah... A sad Ridli ništa...
- Teoriju sam savladala, da je još samo koji put proverim u praksi... Imam i ja dušu...
- Kad smo već spomenuli teoriju evolucije šta si mi rekla šta kaže za ljubomorne muškarce? Neki dan sam baš sa nekim pričala na tu temu i nisam mogla da se setim...
- Ah, po teoriji evolucije ljubomorni muškarci imaju veće šanse da sačuvaju svoje gene. Ako dozvole drugom muškarcu da se približi njihovoj partnerki njegove gene zbrisaće taj drugi muškarac... Stalno ti govorim da pročitaš tu knjigu... Dva bića se razmnožavaju mešanjem gena i tako nastaje sledeća generacija... Ljubomorni muškarac samo vodi računa o svojim genima...
- E, da...
- Naravno ja ne odobravam ponašanje vođeno osećanjem ljubomore... Kad se samo setim nekih svojih postupaka koje sam činila dok sam bila u braku, iskreno da ti kažem sramim se sebe same... Nije bilo lako ni Aleksandru... Sada tek shvatam da sam na taj način izražavala svoj strah da ću ostati sama... Kako bi rekao Dučić imala sam najprostačkije nastupe nedostojne statusa gospođe...
- Znaš kako kažu Nemci: ljubomora je zla kći iz dobre kuće... Mada, ko zna šta bih ja uradila da sam bila na tvom mestu... Verovatno bih mu oči iskopala...
S obzirom na predočene činjenice o oskudnoj upućenosti palanačkog mentaliteta u dublje sagledavanje stvari sem informacija koje pružaju nekvalitetne dnevne novine gde se dogodila saobraćajna nesreća, koliko se ljudi iz podzemlja međusobno poubijalo, i ko se venčao ili koga prevario, Jovana je nastavila priču sa minivalkom željnom razgovora i trača.
- Oh, dobro, dobro dete moje... Nego smeta li ti ova muzika sa drugog sprata? Lepo da poludiš...
- Ne, ja....
- Naravno da ti smeta. Svakom pametnom bi smetala. Komšija pravi krštenje detetu pa doveo muzikante... ccc... Zamisli molim te... A glava me boli... Ovamo se svaki dan čuju opela, pa sad još i krštenja! Tako da.... Nego, jesi li...
Blago je promrljala da žuri i izašla iz zgrade. Nije mogla da veruje u ono što je čula. Krštenje i opelo... U istom danu... U istom trenutku... Da, jedni odlaze, drugi dolaze na svet... Sve ide svojim tokom... Pa i život... I smrt... Udah... Izdah... I cveće kad uvene ona zameni sveže ubranim da joj ulepša sobu. Život je isuviše kratak i treba da se proživi na što lepši način.
Bože, da li je moguće lepo proživeti jedan ciklus postanka... ili kad bolje razmisli, jedan vek opstanka...
Jovana obmota šal oko vrata, otvori kišobran i izađe na ulicu. Zašto sam jutros razmišljala o Aleksandru i šta smo sve zajedno proživeli tokom tih devet dugih, ponekad i predugih, godina braka...? Poslednje dve godine našeg zajedničkog života zaista su bile mučne... Kao da smo bili dva stara poznanika koja se ponekad sreću na hodniku ispred spavaće sobe i drago im je što su se videli, osmeh im titra na licu kad se prisete starih vremena, ali nemaju više šta da kažu jedno drugom...
- Kako je bilo na poslu?
- Ludnica, kao i uvek... Tebi?
- Ma, klasika...
Nije bilo više onog dodira u prolazu kada bi se njegova ruka zadržala na tren na mom struku, niti čvrstog zagrljaja pre nego što utonemo u san... I kad bih ga videla ujutru sveže obrijanog i obučenog u odelu koji sam najviše volela, nisam mogla ni da mu se osmehnem... « Nekad si htela sve, bio sam tvoj lični heroj, nikad mi u naručju nisi rekla: ne, nemoj; sad se više ne trudiš, živiš od stare slave i sve što mi ponudiš deo je predstave... » Oh, šta mi je... Mora da je zbog ovog vremena, nasmeja se u sebi. Seti se svoje majke. Kada god bi je pozvala da joj ispriča neki problem koji ju je mučio, ili kada bi se požalila da je boli glava, krsta zbog sedenja od preko dvanaest sati rada na poslu, majka bi joj na samo njoj svojstven način odgovorila:
- Valjda ovo vreme, sine moj...
Da, ona je za njih bila sin kog su toliko želeli da im Bog daruje. Ali izgleda da i Bog zna kad ljudi pristaju na kompromise... Umesto sina dade im kćerku koja će biti glava porodice. Kćerku koja će brinuti o sestrama i roditeljima u svakom trenutku svog života. Ćerku koja će paziti da li su računi plaćeni na vreme, da li svi imaju sve što im je potrebno, da ih vodi kod lekara, zubara, čeka umesto njih u redovima... Umesto sina Bog im darova borca koji će braniti porodični mir svim silama... Uostalom, i Ana Bolejn je proklinjala sebe kada je rodila devojčicu, a ta devojčica je kasnije postala kraljica Elizabeta I, jedna od najvećih vladara u istoriji Engleske za vreme čije vladavine ekonomska moć te zemlje naglo ojača, a nauka, filozofija i kultura doživeše svoj procvat... Elizabetanska era ili Zlatno doba iznedri Šekspira i Marloa, velike umove toga vremena... Zasigurno, niko ne zna kakva ga sudbina čeka...
- Znaš Jovana, ponekad i nije dobro kad imaš samo sinove, govorio bi joj prijatelj inače okoreli Balkanac. Voleo bih da imam i kćerku... Da ima ko da me gleda u starosti... Evo, vidim po sebi... Čujem se svaki dan sa roditeljima, ali kad me vide, kad me ne vide... Nije isto Jovana sin ili kćerka kad ostariš... Znaš i sama koliko smo večeri sedeli i raspravljali o delima velikana... Sećaš se one rasprave oko Selimovićeve rečenice « sinovi su uz nas dok smo jaki, a napuštaju nas kad su nam potrebni »... Beše ti tad u pravu... Ali šta ćeš... Duša crnogorska... Al' valjda i mladost, ko bi ga znao tad... Kad pomislim kako neki muževi primoravaju svoje supruge da abortiraju kad saznaju da je fetus ženskog pola, proklinjem i dan kada je « otkrivena » amniocenteza, i nauku, i tog čoveka koji prisiljava svoju ženu na takav zločin samo zato što ona ne nosi muško dete u utrobi. Jesi li mi ti pričala o nekom istraživanju u jednoj zemlji da od nekoliko hiljada abortusa koji su urađeni samo desetina nisu bili ženski fetusi? Da, ti si bila... Jeste, jeste, iz one knjige... Zločin je to Jovana, zločin sproveden i nad tim nerođenim detetom i nad tom jadnom majkom... Ne mogu ni da je nazovem majkom, to je zločin nad onom koja je trebala da postane majka... Tako je ispravnije reći... Pri pomeni muškog novorođenčeta Jovana bi samo blago povila ramena pod bolom te dve reči koje su godinama kao kamen pritiskale njeno srce...
Zbog toga je i sada tražila logično objašnjenje za misli koje su je obuzele od ranog jutra i koje nisu imale nikakvog smisla, a ni značenja, sem pukotine koja je odavno ostala negde u njenoj duši koju tek po koji prolaznik primeti kada se na ulici okrene za nekim detetom koje se nevino smeje. A suza krene, pa stane, kao da i ona ne želi da pokaže svetu koliko može da bude slana, izatkana bolom poniženja da ju je život oborio na jedinom ispitu zbog kog nikada na fakutetu sreće nije diplomirala...
Nastaviće se...
Autor romana: Mirjana Vujević
