From: Ova adresa el. pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli
To: Ova adresa el. pošte zaštićena je od spam napada, treba omogućiti JavaSkript da biste je videli
Date: 02.06.2009 17:30
Ćao,
Razmišljao sam dal da ti uopšte kažem ćao ili da odmah krenem da te psujem. Ne znam šta je gore u celoj priči: nedostatak elementarnih uslov za život normalnog čoveka ovde bogu iza tregera, to što moram da lovim signal po avliji da bih poslao mail pa me lokalci gledaju ko boodalu ili što zahtevaš od mene da sedim ovde mesec dana da bih napisao reportažu o nekoj navodno najstarijoj vodenici u Srbiji. Stvarno sam besan na tebe u ovom trenutku i da nisi toliko dobrog učinio za mene u prošlosti već bih te poslao znaš ti gde.

Dan je bio prohladan i mali žgoljavi čovečuljak se sasvim izgubio u tamnom kaputu. Obrisavši naočare od kapljica kiše, koja je upravo počela da pada iz olovno sivih oblaka, utrčao je u obližnju kafanu. Kafana se nalazila nešto ispod nivoa ulice tako da su prozori koji su u kafani bili uz tavanicu napolju stajali odmah uz pločnik. Dok je silazio niz stepenice čovečuljku se učinio čudnim nedostatak uobičajene buke, ali kako je kiša sve jače dobovala po asfaltu on naglo utrča u kafanu.

Lagano je koračao dugim hodnikom. Da je iko mogao nešto da mu kaže verovatno bi ga požurivao. Ali ko je mogao išta da kaže Bogu? Prišao je vratima i nežno ih dodirnuo. Tih, jedva čujan zvuk naruši savršenu tišinu. Vrata se otvoriše i on se nasmeja. Brojač je vrteo poslednje minute Vremena. Iako nije bilo nikakve potrebe da stvori ovakvo nešto, učinio je to jer je oduvek voleo rizik. Za par minuta bi sve nestalo. Sve, pa i On. Ali došao je da ponovo resetuje Brojač i pusti ga da po ko zna koji put vrti cifre od sumanuto velikog broja ka nuli koju nikad neće dostići. Ubacio je indentifikacionu karticu. Monitor je zatreptao a zatim su se pojavila slova

Hladnim pogledom je odmeravao grad u koji je stigao. Opet je zaboravio ime grada. Pitao se po koji put mu se to desilo? Ali to je bilo nebitno. Dokle god je obavljao posao ništa drugo nije bilo važno. Zaustavio je kola iza jednog neuglednog hotela. Izašao je i pogledao u nebo. ''Dovraga! Opet će kiša.'' pomisli iznervirano. Počeo je da vadi stvari iz kola. Neiskusnom posmatraču bi izgledao poprilično nespretno ali ta nespretnost je bila izuzetno uvežbana. Ušao u hotel ne navukavši na sebe ni jedan radoznali pogled.

Osetio je olakšanje kada je procedura spuštanja bila gotova. Navukao je zaštitni kombinezon na sebe i mrzovoljno napustio udobnost kapsule. Oduvek ga je nerviralo što je morao da proveri svaku planetu u sistemu. Ionako su naučnici utvrdili nemogućnost razvitka života na tako malim odstojanjima od zvezda. I kad bi se zanemarila temperatura koja je zaista bila enormna postojalo je sijaset drugih činilaca. Magnetne oluje, na primer, koje su kod zvezda ovog tipa bile tako česte.

Želim da nestanem... moram da nestanem. Ne znam ni za jedan drugi način da pobegnem iz zatvora. Stojim na prozoru. Provukao sam ruke između rešetki i osećam Sunčeve zrake na njima. Sklopio sam palčeve i kažiprste leve i desne šake tako da natpis koji je istetoviran na mojim prstima formira krug, cikličnu mantru koja treba da mi pomogne da nestanem. Slova nisu obična već više liče na tribale, na geometrijske figure koje se stapaju jedna u drugu ali ja znam da su to slova.

Probudila ga je vrelina peska na kome je ležao. Polako se uspravio i pogledao ka horizontu. Svuda oko njega su bile tone i tone peska. Stopala su počela da ga peku pa je shvatio da bi bilo najbolje da počne da hoda. Osećao je vrele sunčeve zrake na svojim preplanulim leđima... Činilo mu se da hoda već milionima godina a onda mu se učini da u daljini nazire oazu. Osetio je novu snagu i krenuo niz dinu često se saplićući. Hodao je dugo. Isuviše dugo. Pa ipak kad bi već počeo da gubi nadu primetio bi da je malčice bliži i to bi ga teralo da nastavi da posrće kroz vreli pesak.

*...I na kraju nam iznosimo poslednje javljanje 7V44JSN99HH776-42NLLEA koje smo nam poslali u svrhu odluke da li da nastavimo da nas šaljemo u dalja istraživanja*

*Postaje nam sve teže. Ne znamo koliko još možemo da izdržimo. Nije nam toliki problem fizička adaptacija. Već smo se navikli na gnjecavo telo i na to da nam je skelet unutra umesto spolja.

Zadovoljno sam krenuo ka izlazu. Bio je ovo savršen dan. Moj brat je trenutno u dobroj fazi. Kada je ovakav želeo bih da mogu da provedem svaki minut sa njim. Čini mi se da su trenuci njegove lucidnosti sve ređi i ređi. A ja imam sve više i više posla. Berza je oduvek bila rizično mesto za zaradu a od kako sam ušao među velike igrače kao da sam izgubio slobodno vreme. Svaki slobodan trenutak trošim da smislim sledeći potez ili neku novu strategiju. Pa ipak, ponosan sam, što makar jednom mesečno odem da obiđem svog starijeg bracu.

Morao je da se primiri. Da se presabere. Postao je previše siguran u sebe. To je naravno sa sobom nosilo aljkavost. Umalo ga nisu uhvatili nakon poslednje žrtve. Pritajio se u iznajmljenom stanu koji je spremio baš za ovakve prilike dok je bio manje arogantan. Izlazio je samo do prodavnice. Dani su prolazili i buka oko ubistva se polako stišavala. Izvukao se ovaj put. Čvrsto je odlučio da će sledeći put pažljivije izabrati žrtvu. A onda ju je sreo u prodavnici. Savršeno se uklapala u profil devojaka koje je ubijao. Po automatizmu joj je prišao i počeo da slaže priču.