Glasaju Mirko, Slavko i Čubrilo. U ponudi su opcija A i opcija B. Sva trojica su otvoreno za opciju A. Završi se glasanje, stignu rezultati i, gle čuda, rezultatom 1:0 pobedila opcija B. „Kako, bre, B!?“ pitaju se uglas tri dobra druga. „Za koga si glasao?“ pita Mirko Slavka. Slavko kaže: „Ja za opciju B. Rekoh da vas malo iscimam. A što ti nisi glasao za A?“ „Iz zajebancije, šta znam, mrzelo me...“ A ti, Čubrilo?“ „Ja, brate, dopisao baba Rajku, mislio sam da ćete vas dvojica da glasate...“ I tako, iz zajebancije pobedi opcija B, a iz zajebancije ne pobedi opcija A.

Ne znam za vas, dragi moji čitaoci, ali ja sam se na ovaj predizborni cirkus primio kao regres u Zastavi (u stara dobra vremena) ili kao Dačić na mikrofon (u ova nova neodoljiva „isto takođe“ vremena). Nepamet znam sve parole i spotove, ne propuštam nijednu političku emisiju od Utiska nedelje do Utiska nedelje. I što su izbori bliže, sve mi se više nameće komentar: „Je l’ nas, bre, ovde (u Srbiji zemlji da prevrne) neko zajebava!?“

Nije lako biti bandera ovih dana. Je l' da, dragi moji čitaoci? Ovih dana kad se specijalne jedinice s najnižeg sprata (patišpanja) jednoumnih piramida regrutuju da lepe plakate sa slikama onih s vrha (jagode, višnje, mušmule, ribizle – birajte metaforu za njih). Duplo je to opterećenje za drage nam bandere. Iz intervjua sa njima doznao sam da im ne prijaju toliki pogledi, kažu, nisu one završile Filološko-umetnički kao bilbordi, nego ETF, kao trafostanice i dalekovodi. Na savetu bandera mogao se čuti i poziv na štrajk, da se lepo sve pokupe i odu pred Skupštinu sa transparentima: Stop tiraniji! Pravda za bandere! Oterali ste nam rode! Dole plakati, gore oglasi! Šta ste blenuli!

Danas imam neodoljivu potrebu da sa vama, dragi moji malobrojni čitatelji, podelim jedno zaista neobično iskustvo. Sanjam vam ja pre neki dan kako sedim ispred televizora i čekam neku vest. Ne znam koja je to vest, ali znam da je nešto naročito važno i da treba da se desi svakog časa. I, taman kad je krenula uvodna špica, meni se izgubi kanal. Pojavi se nemo plavetnilo koje potom zameni neki drugi kanal. I to inostrani, sa nekom serijom u toku – „škekere-kerefekere, škekere-kerefekere“, razgovaraju dva čoveka na stranom jeziku.

Televizor!!! Šezdesetih godina prošlog veka ova reč se u domu mojih predaka izgovarala sa podjednakim oduševljenjem kakvim je moja generacija, do kolena u pubertetu, na početku novog milenijuma izgovarala ime jedne prelepe lutkice koja “stanuje“ u toj čarobnoj kutiji – Anđelina Džoli!!!

Prateći jutros najsvežije vesti, kojima baš i nije bilo pravo što je od njih svežija spoljna temperatura, pade mi na pamet priča o studentu koji je svaki put kada je odlazio na ispit prosjaku, kraj kojeg je prolazio, davao finu svotu novca, naročito vodeći računa da taj njegov gest bude primećen. U drugim prilikama to nije činio. Nikada. Sam je, kaže se, jednom prilikom to priznao. Priznao je i to da mu prosjaci baš i nisu simpatični. Prosjak za to, naravno, nije znao.

Danima, čitav mesec možda, prolazim pored jednog bilborda, skoro puštenog u promet, na kojem nikako da osvane plakat. Još nije okusio slast reklame. „Još je nevin“, pomišljam kad na uzvišici ugledam njegovo golo telo. „Ako, mrzni se tu kad nisi učio školu“, dobacim mu ja tako ponekad u prolazu.

E sad, pre nego što počnem, prvo da se opkladim sa Vama da ste, pošto ste pročitali naslov, pomislili da ću da ironišem i šalim se na ručun bazenčeta i navodnih nedeljnih Kupača i Kupačice (znate na koga mislim). Iznenadiću vas. Ovog puta nema kritike. Sve same pohvale imam na kucalačkom lageru. Majke mi. Sad ćete da vidite. A i to sa Kupačem i Kupačicom, šarmantno, duhovito, jednom rečju - vrh. Jeste da se nije obistinilo, ali, i kao šala, zaslužuje pohvalu.

Kаdа sаm pre neki dаn otvorio nаslovnu strаnicu svog omiljenog lokаlnog sаjtа, nаišаo sаm nа vest dа se u nаšem grаdu prаvi podzemnа gаrаžа. Premijernа! ,,Kаkvа vest!“, pomislih,  ,,kаkаv grаd, kаkvа zemljа, 21. stoleće ovde se zаhuhtаvа sve sаmim premijerаmа – prvа gаrаžа, prvi moderni bioskop, prvi zаtvoreni bаzen, prvi sаvremeni tržni centаr!“ 

Elem, sаmа po sebi, vest dа će u mom (nаšem) grаdu biti izgrаđenа prvа jаvnа gаrаžа trebаlo bi dа bude dobrа. Ali, kаko to obično bivа u zemlji Srbiji, kаdа čovek s čitаnjem krene mаlo dаlje od nаslovа, obаvezno se skeeeeee...psа nekа ili neko blаgo rаzočаrenje u njemu jаve.

Tаj dаn je zа Smutišu Prospićа počeo posve uobičаjeno. Ustаo je rаno, dobro ciljаjući dа iz dremežа istupi desnom nogom. Inаče, Smutišа nikаd nije bio rаnorаnilаc. Počeo je dа ustаje rаno otkаd je čuo priču o devojci koju je jednog jutrа, u cik zore, probudilа bаkа, sаvetujući joj dа krene od firme do firme u potrаgu zа poslom – Idi, ćero, idi, poslušаj bаku. Usnilа sаm noćаs neke momke kаko pecаju ribe, а umesto mаmаcа nа udici im rаdne knjižice. Idi blаgo bаke!  To morа dа je dobаr znаk!