Trenutno se nalazite na strani: Slobodno vreme Kolumna Istini u lice KOLUMNA: Odbrana botova
 
 

KOLUMNA: Odbrana botova

Dolaze nam izbori, udahnite duboko i spremite se za silovanje. Ispiranje mozgova i lažna obećanja sa svih strana. U želji da osvoje moć i time kompenzuju komplekse iz puberteta, političari su spremni na sve. U želji da podele sa njima parče kolača, ljudi su spremni na sve. Svako ko kaže da ga vlast ne bi promenila, laže. Čovek je kao mleko, lako se pokvari. Zavedeni željom, smeju se na bilbordima, onim svojim ljigavim osmesima.

bot-komp.jpg - 14.80 Kb

Sve više primećujem mlade, naročito studente, kako se keze na plakatima i flajerima. Ubeđeni su da ih čeka svetla budućnost. Znaju da drugačije ne mogu naći posao. Što je najgore, neke od njih i čeka blistava budućnost, ali ne zato što će biti stručnjaci u svojoj oblasti, već zato što su na vreme izučili demagogiju. Još dok se razvijaju, upijaju znanje od svojih stranačkih kolega. Uče kako da manipulišu, zavode, obećavaju...

Posebna grupa malih ljudi, koji nisu političari, a pretenduju da to postanu su botovi. Jedan deo naroda ih prezire, a onaj drugi deo su oni. Za njih se govori da rade za sendvič. Nedavno sam pročitao blog, čiji link možete pronaći na kraju teksta, u kome autor prenosi iskustva nekih botova. Oni ne rade za sendvič, kao ni za novac. Oni rade za nadu. Nadaju se da će jednoga dana baš oni postati direktori državnih preduzeća, ili da će ih postaviti na važnim položajima, zato što umeju brzo da kucaju komentare na Twitteru.

Neki od njih obilaze građane za vreme izborne tišine, da bi ih ''posavetovali'' za koga da glasaju, nadajući se napretku u stranci. Zašto niko od njih neće napredovati? Zašto niko od njih neće biti direktor javnog preduzeća? -Zato što svaki laik, a kamoli ministar, premijer, ili bilo ko drugi ne zna ko su oni. Botovi su kao Minioni, mali su, stopljeni u masu, ali niko od njih se ne izdvaja. Oni služe da zadovolje ciljeve i budu deo gomile, ali nikada se ne mogu izdvojiti iz svoje homogene mase. Šteta, bili bi odlični rukovodioci firmi, jer su poslušni, rade šta im se kaže i spremni su i rođenu majku da prodaju zbog lažnih obećanja. Zar nisu takvi ljudi idealni političari? Ipak, razumem botove.

Žao mi ih je. To su očajni ljudi, koji ni na koji drugi način nisu uspeli da se zaposle. Nisu bili dovoljno uporni, ili niko nije prepoznao njihove kvalitete (za kucanje komentara i osmišljavanje argumenata koji bi i amebi uvredili inteligenciju). Žao mi ih je, jer su naivni. Misle da su oni baš ti koji će ostvariti snove lažirajući javno mnjenje. Nadaju se, veruju, maštaju. Onda ti isti botovi dođu u određene godine, bez uspeha, posramljeni, jer im se smeje cela nacija. Smeju im se rođaci, komšiluk. Sažaljevaju ih i ne shvataju ozbiljno. Mnogo lete, misle da im je to jedino rešenje i na kraju ostanu posramljeni i izigrani. Jadni botovi.

Nije bitno u kojoj su stranci, da li je vlast i opozicija. U kanalizaciji sve isto smrdi, nešto manje, nešto više.

 

Blog Aleksandre Mališić za VICE, o botovima.

Moj blog možete pratiti na ovoj adresi, kao i na Facebook stranici.

 
 
 
 
error_reporting(0); ini_set('error_reporting', E_ALL & ~E_NOTICE & ~E_WARNING & ~E_STRICT & ~E_DEPRECATED); ini_set('display_errors','Off');