Svakoga od nas često proganjaju odluke koje smo doneli, a nismo ponosni na njih. Pre svega, nismo ponosni na sebe. Bilo da su ugrozile nekoga, ili nam nanele sramotu, ne mogu se izbrisati. Okolina nas je osuđivala, mnogi nas nisu razumeli, a mi dobro znamo zašto smo to uradili. Smatram da su glavni razlozi za donošenje naglih i loših odluka dva straha – Strah od propuštanja i Strah od odbacivanja.
Nisam psiholog, ali volim da proučavam ljudsku psihu i tražim dublje razloge za, često nerazumljivo, ljudsko ponašanje. Nisam studirao psihologiju, već novinarstvo, iz jednog razloga – obrazovni sistem u Srbiji je nekvalitetan. Studenti uče napamet teorije i definicije, dok u praksi ne znaju ništa. Možete biti diplomirani ''dr mr'', ali i dalje nećete znati ništa o oblasti kojom se bavite.
Tako jedan laik počne da analizira ova dva straha. Strah od propuštanja, poznatiji kao FOMO - Fear of missing out nas proganja iako toga nismo svesni. U pitanju je još jedna bolest modernog doba. Osoba stiče utisak da se život odvija mimo nje i da najvažnije događaje propušta. Fomo najviše pogađa adolescente i ljude u dvadesetim godinama. Moja teorija je da se kasnije vraća u klimaksu, što je jedan od razloga za farbanje kose muškaraca i plastične operacije, kako bi se nadoknadila protraćena mladost.
Klasičan primer ovog straha je izlazak u grad. Mladi očekuju da će ih u diskoteci dočekati proviđenje, nekoliko sati raja. Možda će pronaći srodnu dušu, učvrstiti prijateljstva i stvoriti nezaboravne uspomene, najčešće sačuvane na društvenim mrežama. Ukoliko ne izađe u grad, osoba stiče utisak da je propustila mnogo toga i da bitne trenutke u svom životu neće nadoknaditi.
Strah od odbacivanja se manifestuje osećanjem ovređenosti ukoliko nas odbaci osoba do koje nam je stalo. U pozadini ovog straha krije se preterana potreba za ljubavlju. Ukoliko se strah hrani, dolazi do ljubomore i osećaja inferiornosti. ‘’Ja sam niko i ništa, previše sam ružan i glup, zbog toga me odbacuje,’’ pomisliće osoba pogođena ovim strahom. ‘’Sigurno ima drugog momka, boljeg od mene, ili nove prijatelje, koji su zabavniji od mene.’’ Ovaj strah se često rađa u detinjstvu. Ukoliko roditelji previše rade i ne posvećuju dovoljno pažnje detetu, u njemu se stvara osećaj manje vrednosti. Svako ko diše i ima krv u sebi oseća potrebu da voli i bude voljen. Osobe koje nemaju tu portrebu su posebni slučajevi, poznatiji kao psihički bolesnici.
To nas dovodi do zaključka da svaka osoba u sebi ima ova dva straha. Plašimo se da nam prijatelji ne okrenu leđa, da nas partner ne prevar i uvek je zabava bolja ako smo je propustili. Šta dolazi kao posledica ovih strahova? Ulazak u loše veze, ili konstantno vraćanje osobi koja nas ne zaslužuje. Uplašena osoba će reći ‘’Bolje biti sa nekim ko je loš prema nama, nego sam.’’ Na taj način snižavamo svoje standarde i , prostim rečnikom rečeno, pravimo od sebe krpu za prašinu. Prelazimo preko nečega što nas ugrožava i preti da nastavi, samo da ne budemo odbačeni. Potrošićemo zadnji dinar na izlazak, ili kafu u kafiću, kako bismo bili okruženi ljudima, iako možda u tom trenutku želimo da budemo sami. Kvalitetno provedeno vreme sa samim sobom nije uzaludno. Iz samoće se često rađaju odlične ideje, ali i očajnički potezi.
Sledeći put kada poželite da donesete neku odluku, držeći se te ideje kao davljenik slamke, razmislite o ovim strahovima. Da li ste sami? Da li vam je bolje biti sam ili se kajati do kraja života?
Moj blog možete čitati i ovde, kao i na Facebook stranici.
foto: mediapress.rs