Trenutno se nalazite na strani: Slobodno vreme Kolumna Kritika društva Psihijatrija u Srbiji
 
 

Psihijatrija u Srbiji

U ovom članku drusteno kritickog bloga, pozabavio sam se sa psihijatrijom u Srbiji i sa neobicnostima, apsurdima odnosa psihijatra i pacijenata.

Još pedesetih godina proslog veka delima Misela Fukoa postalo je vise nego ocigledno da psihijatrija u suštini je nista drugo nego nametnik i podrzavalac policentricnih oblika vladavine, vladajuće interesne grupe i vladajućih političko društvenih odnosa. Psihijatrija u takvim okolnostima pojedinca stavlja u vladajuće okolnosti kao jedinku koja treba da nadje svoj način prilagođavanja i traženja uspeha u takvoj realnosti, pa ma šta ta realnost značila ili predstavljala. Na taj nacin psihijatrija na neki način bavi se konstantnim pospesivanjem određenih negativnih društvenih procesa. Ovde postavlja pitanje, zar nije onda njena funkcija u pogledu njene idejne i funkcijske uloge potpuno omašena i suprotna od onoga sto ona predstavlja i sto bi trebalo da predstavlja? Zar se ona onda često ne bavi održavanjem društvenog ludila? Ona često leči bolest ili zataškava u pojedincu da bi održala bolest u društvu.

Tipičan primer ovoga i očiglednost je odnos psihijatrije prema mladim pacijentima i uopste mladim ljudima u Srbiji. U javnosti psihijatri uopšte i ne izlažu drustveni pritisak koji se vrši nad mladima i koji rezultira sve vecim brojem onih koji pate od depresije i svakodnevnog suočavanja sa stresom, a kamoli da osećaju sapatnju, savest i deo odgovornosti koji bi ih trebao dovede do preciziranja neophodnih zahteva prema institucionalnim i drustveno upravljajucim organima. Očigledno je da psihijatri na neki način svesno ili nesvesno štite društvene norme na štetu pacijenata, jer u suprotnom to bi značilo zauzimanje stavova koji se protive društvenim pritiscima koji su posebno izrazeni kod mladih poput visoko zahtevnog obrazovanog sistema, uloge polova i ženskog narcizma...Tako tegobe pacijenata koje su vezane za patološke društvene pritiske, odnosno koje su njihov produkt i njihova averzija prema njima, poprimaju često negativna osuđujuca dijagnostifikovanja poput ekcentricnosti, opsesivnosti, egoizma, itd... Kao da se radi o patološkom prohtevu pacijenta. Ovde možda ipak ne treba i potceniti činjenicu da farmaceutska industrija dobrim delom profitira od društvenih bolesti. Ali na kraju ovakav odnos u velikom broju slučajeva psihijatra i pacijenta, liči na čoveka koji ide na razgovor sa nerazumom, da mu ovaj sudi po zakonu ludila, da mu da po njemu dijagnozu, a zatim da ga narkotizuje.

Facit na kraju bi bio da psihijatrija ima jednu ulogu da realnost pojedincu ucini sto je moguće vise podnošljivijom, prihvatljivijom pa i značila ta realnost degeneričnost i izopačenje svake vrste.

 
 
 
 
error_reporting(0); ini_set('error_reporting', E_ALL & ~E_NOTICE & ~E_WARNING & ~E_STRICT & ~E_DEPRECATED); ini_set('display_errors','Off');