Trenutno se nalazite na strani: Slobodno vreme Kolumna Tragovi na duši besmisla Tragovi na duši besmisla - treći deo
 
 

Tragovi na duši besmisla - treći deo

«  Ja sam supruga i devica... »

Sreća? Šta je zapravo sreća u životu čoveka? Za njenog oca sreća je što je dočekao starost u kojoj može da uživa odgajajući unuke... Za njenu majku sreća je što njene ćerke proživljavaju sve lepe trenutke koje materijalne blagodeti mogu da priušte a koje ona u svojoj mladosti ne vide... Za kockara sreća je fleš... Za budalu nada da se neradom stiče nešto... Mudrac će izjaviti da je sreća bogatstvo duha koji nosi u sebi, a filozof će dodati da pre treba da se odgovori na pitanje ko je srećan – felix qui possit vitare pericula, sed qui scandala vitaret, longe felicior esset.  Nezadovoljna datim primerima, jer ne pronađe ni delić svoje sudbine u njima, Jovana se zapita da li je možda Albert Kami bio u pravu kada je rekao da « sreća nije ništa više do postizanja jednostavne harmonije između čoveka i života koji vodi », ili je Dostojevski pružio bolji odgovor rekavši da je « najveća sreća kada se zna izvor od kog potiče nesreća »...

Nakon svega izrečenog Jovana bi pogledala prosjaka na ulici i zaboravila na filozofe, književnike, pa čak i na svoju ( ne )sreću, kada bi shvatila da je za njega sreća dan kad mu je neko udelio veknu hleba... Jovana se seti razgovora koji je vodila sa koleginicom na poslu dok su pile kafu.

- Kad ja neko zvoni na vrata. A baš me nešto mrzelo da ustajem, taman sam skuvala kafu i zapalila cigaru, Stefan odveo decu u vrtić... Rekoh da je on, poneo je kluč, otključao bi vrata, ne bi zvonio. Ja otvorim, kad ono neka devojčica... Ovi što prose...

- Cigančica?, upita tiho Jovana.
- Ne, nije. U nekom tankom odelu po ovoj hladnoći pita me da li mogu da joj dam neki dinar. Ja pogledam u novčanik, imala sam samo par novčanica po deset dinara i jednu od hijadu dinara. Dam joj te novčanice od deset dinara, neke bombone što sam imala i par jabuka. Njoj oči pune suza od zahvalnosti...
- I?
- Pita me nekako bojažljivo: « Oprostite, retko ko hoće i vrata da mi otvori, da li biste bili ljubazni da mi sipate čašu vode? Ožednela sam od ovolikog pešačenja... » Ja imala neki sok, kupio juče Stefan celu šteku zbog dece kad smo išli u market, a ona popi sok na iskap. Ti ne možeš da shvatiš na koji način ga je popila. Sa kojom radošću. I pogleda me i ponovo upita: « Da li bih mogla da dobijem još jednu čašu soka da popijem, ja u životu nisam nešto ovako lepo pila... » Ja joj sipah drugu čašu...
- Jesi li joj dala broj organizacije? Jeste da to nije naš posao, ali... Možda mogu nekako da joj pomognem...
- Jesam... Setila sam se tebe... Znala sam da kad budeš ovo čula reći ćeš – greh je ne učiniti neko dobro ovom detetu... Šta je život... A ja se nerviram što su mi se prodale čizmice od četiri hiljade...
Eto šta je za nekog sreća, pomisli Jovana... Čaša soka i ljubazan osmeh na hladnom jesenjem danu utonulim u maglu...
- Čovek je proklet... Retko kad razmišlja o nedaćama drugih... A bar smo mi ovde u organizaciji upućeni u zla i poneka dobra koja prate živote ljudi... Nismo ni imale priliku da sednemo da popijemo kafu poslednjih dana da ti ispričam šta se meni desilo... Onaj dan kad je padala kiša svratim do biblioteke da vratim neke knjige... Znaš već kako tamo odlaze ponekad ljudi da pročitaju dnevne novine...
- Da...
- U jednom trenutku kad sam krenula ka izlazu ugledam staricu... Isto tako u nekom tankom, pocepanom odelu kao ta devojčica... Po koži na licu i rukama videlo se da higijenski uslovi u kojima živi nisu nimalo dobri... Ti znaš koliko sam ja osetljiva i da bih svakom pomogla samo ako mogu... Verovatno sam je toliko začuđeno pogledala, a nije mi to bila namera, već sam bila zatečena što je došla u biblioteku da se ogreje, da mi ona na taj moj pogled upućen njoj reče: « Prosti svete, svud me nađeš... »
- Šta li je htela da kaže tim rečima?
- Verovatno jadnica traži tako neka javna mesta gde ima grejanja, a gde nikom ne smeta, i opet, svi se čude šta traži tu... Prosti svete... Prosti smo što piljimo začuđeno u ljude poput nje pitajući se kako žive, a gotovo nikad se ne obaziremo na njihove sudbine...
- I gde god da je sela ti pogledi bi je pratili...
- Da, zato je i rekla « svud me nađeš... » Šta bi joj ti na to odgovorila da je tebi rekla?
- Bog te čuva, majko... I molim te, zaboravi da sam ikad spomenula one čizmice...

Le monde primitif, tu me trouve partout... Laisse – moi porter bravement la charge de mon sort, de ma douleur... Ne m'envoie pas les regards qui inspirent la pitié parce que, toi – aussi, tu sais que tu ne peux pas m'aider... Je suis femme stérile... Sans enfants... La femme sans descendance... Personne ne peut adoucir ma douleur... Elle est toujours près de moi comme une trace sur l'âme de l'absurdité qui est restée sur cette place comme lourd héritage dans le berceau de destin... Ne s'efforce pas de me comprendre et d'essayer de m'offrir la consolation... Ce que m'entoure, c'est l'absurdité...,  pomisli Jovana i ustade da opere šoljice isprljane od velikog taloga... kafe... da, kafe...

Nastaviće se...

Autor romana: Mirjana Vujević

Dodaj komentar

Svi komentari koji sadrže vređanje, nepristojan govor, rasnu i nacionalnu mržnju kao i netoleranciju svake vrste neće biti objavljeni. Na ovom portalu govor mržnje je strogo zabranjen. Ime i e-mail adresa su obavezni za sve neregistrovane korisnike sajta.
Zadržavamo pravo izbora komentara koji će biti objavljeni.


Sigurnosni kod
Osveži

 
 
 
 
error_reporting(0); ini_set('error_reporting', E_ALL & ~E_NOTICE & ~E_WARNING & ~E_STRICT & ~E_DEPRECATED); ini_set('display_errors','Off');